U običajima Kosova i Metohije potomstvo je bilo važna stvar i svaka žena imala je dve uloge – da se uda i potom da rodi, a ako iz nekog razloga to nije mogla, u kuću bi dolazila podruga, odnosno muž bi tražio drugu ženu i dovodio je u kuću. Podruga je običaj prenet iz albanskog naroda i kada je reč o prvoj ženi nije bilo govora o žrtvi, već velikoj ljubavi prema suprugu. Svaka žena imala je svoje prostorije, poslove i brige, ali uvek su bili svi zajedno.
Tragom ovog fenomena, koji se danas više ne praktikuje, ekipa „Prve“ otišla je na Kosovo i Metohiju i pronašla njihove potomke, ali i jedinu živu podrugu u Srbiji.
Miloje Radić iz sela Drena odrastao je u porodici sa dve majke.
– Otac je umro prvi, ’91. godine, majka i maćeha su ostale da žive zajedno, dok ih smrt nije rastavila. „Mama“ sam zvao maćehu, a majku po imenu. Ona je insistirala na tome i možda se otac nikada ne bi oženio mojom majkom da nije bilo nje. Poslušao ju je i našao moju majku. Što sam više odrastao, tako sam više saznavao i meni je bilo malo čudno i neobično – rekao je Miloje.
Nataša Terzić, supruga i majka šestoro dece, ali i pisac romana „Podruga“, bliže je objasnila ovaj fenomen.
– Ta žena se nije odrekla svoje ljubavi, ako se odrekla muža. Domaćin se ženi drugi put i dolazi podruga, da bi rodila decu, koju ne može da ima prva žena. Prva žena ostaje u kući, ali ne više u svojstvu supruge, nema intimnosti sa njom, rastavlja se brak u crkvi, ali je prva žena socijalno zbrinuta. Ona u kući i tu je pomoćnik, kao rođaka. Podruge kao fenomena u hrišćanskom svetu nema, a to je divna jedna priča o suživotu dve žene koje su okrenute istom cilju, da podignu potomstvo, nema veze što je jedna rodila, a druga ne može. Podruga je na Kosovu i Metohiji bila zastupljena sigurno do ’80. godina. Normalna je to bila pojava da su se ženili ponovo i najčešće su one insistirale te prve žene – kaže Nataša.
Još jedan od potomaka podruge opisao je kako je život sa majkom i drugom ženom izgledao.
– Verovatno je moj otac imao odnose sa obe žene, pa je tako zadržao obe žene da budu uz njega… Postojale su podruge i to ne jedna kuća, nego tri četiri u Drenu su bile. Otac je bio veran obema i nikada nije dozvolio da prva ode iz ove naše kuće. Jeste on bio strog, ali maćeha nas je više izdržavala nego majka, kad smo bili mali. Majka je bila malo mlađa, radila je više poslova, a maćeha je više bila uz nas, pa je niko nije mogao odvajati, isto kao da nam je majka bila. Zvali smo je „nana“. Nikad nam niko nije rekao da je ona druga žena, da nije naša. Podruga nas je štitila od oca uvek. Otac bi se na majku i naljutio nekad, a na maćehu nikad nije – rekao je on za „Prvu“.
Nijedna žena koja je oženila muža više nije ostala, ali je živa poslednja podruga – Petkana Filipović, koja je Roksandi i Vujici podarila četiri ćerke i sina, posle trideset godina borbe za potomstvo. Petkana je slepa od rođenja, a udala se sa 28 godina za duplo starijeg čoveka tako što se sa njim i njegovom ženom sve dogovorila u kafani.
– Moja majka mi je rekla: „Idi za njega, iako ima drugu ženu, opet je bolje sa njom nego da te braća ili bratanci izdržavaju. Rodičeš im decu, ona te je izabrala“. Nisam mrzela tog čoveka, ali nisam ni osećala veliku ljubav, zato ja nisam bila ljubomorna na nju. Ona i kad je umrla, on je nju više voleo nego mene iako sam ja rodila decu. Ona je uvek imala status supruge. Deca su je dobro prihvatila, zvali su je „nana“. Oni su sahranjeni jedno do drugoga i ima jedno mesto za mene. On u sredini – zaključuje Petkana kroz smeh.
(Žena)