Porodilište kao hotel sa pet zvezdica, ali dete ne smete da vodite na igralište dok se tamo igraju školska deca. Evo nas u Bazelu i sad nas je troje. Naš mali treći član došao je na svet pre nekoliko meseci u najluksuznijoj bolnici na svetu.
Troškove pregleda za vreme trudnoće, samog poroda i boravka u bolnici u Švajcarskoj snosi zdravstveno osiguranje. Ono mesečno najmanje iznosi 200 franaka, a što je mesečna premija viša, to vam je godišnja franšiza preko koje vam se sve refundira niža.
Sa najjačim trudovima dolazim u porodišlište, prostranu, osvetljenu prostoriju sa malim bazenom, ogromnim krevetom, nekakvim pilates loptama, šupljim stolicama i svim pomagalima za porod koje je savremena medicina mogla da smisli.
Nekoliko meseci pre termina kući vam pošalju upitnik o tome kako biste želeli da se porodite – da napune bazen ako se odlučite za porođaj u vodi.
Kad sve prođe, preljubazne dve babice, koje su sve vreme uz vas i vašeg supruga, premeštaju vas na još veći i udobniji krevet na kojem vas odguraju vašu sobu.
A soba kao iz hotela sa pet zvezdica, čista, uredna. Kako sam izabrala manju kliniku, u sobi sam skoro sve vreme bila sama. Kupatilo sređeno, sa pet peškira, tuš kabinom i anatomskom šoljom.
Sestre i babice su toliko ljubazne da počnu pomalo da vas nerviraju. Na pola sata dolazi da vas pita da li vam nešto treba, šta bi ste sutra za doručak, ručak, večeru, pa onda presvlače bebu, nose je na pregled, pa vas opet pitaju treba li vam šta i tako četiri dana.
U jednom trenutku u sobu došla i duhovna savetnica, zatim profesionalni fotograf. Nestvarno. Razmišljam o svim onim jadnim majkama koje su se porodile po bosanskim bolnicama, gde morate i svoje deke da nosite sa sobom. Ovde u Bazelu ponesete samo svoju četkicu za zube, a verujem da biste, i da je zaboravite, dobili drugu.
Presrećna izlazim iz bolnice i pomišljam kako je divno što sam svoju ćerkicu rodila u ovako „kinderfreundlich“ zemlji. Sunčan je proletnji dan.
Suprug i ja smo našli stan u Alšvilu, naselju tri kilometra udaljenom od centra Bazela. Mirno i lepo uređeno naselje, sa većinom privatnim kućama, ali ima i niskih zgrada okruženih zelenilom.
Ispred moje zgrade nema klupa ili mesta gde bih sela i odmorila. Na nekih dvesta metara dalje na jednom malom parkingu komšije su stavile klupu i sto. Tu u hladu sam znala ponekad da pročitam novine dok Ivana spava. Sve do jednom!
Dok smo tako u miru i tišini, kakva postoji samo u ovoj zemlji, čitala, prilazi mi čovek, verovatno stanar te zgrade i počinje da viče kako ja sedim na privatnom posedu i kako to nije javni park i kako ja nisam jedina koja zloupotrebljava njihovu klupu.
Šokirana i skoro rasplakana zurim prema svojoj zgradi. Nakon tog događaja sedim isključivo ispred svoje zgrade na betonskoj stepenici.
I onda šetajući počinjem da primećujem znakove koji vas obaveštavaju gde ne smete da prođete ili još gore, zadržavate se. Nigde do tad nisam videla znak na kojem je precrtan čovek! (Verovatno zato što nisam imala običaj da se šetam pored odlagališta nuklearnog otpada.)
Sličan, možda još neprijatniji događaj zbio se pre nekoliko dana. Moja već 19-mesečna ćerkica obožava da posmatra dečicu iz obližnje osnovne škole kad se razlete po igralištu na velikom odmoru.
Radi se o deci od pet-šest godina koja su njoj jako zanimljiva. Tako da smo se trudile da naiđemo na igralište baš u vreme velikog odmora. Sve do jednom! Pre neki dan nam prilazi nastavnik škole i pokušava da objasni kako je već dobio nekoliko dojava da žena sa ćerkicom redovno dolazi na igralište u vreme velikog odmora tražeći nove kontakte!
I kako je dečije igralište u vreme nastave rezervisano samo za učenike škole i da se mi, ako želimo, možemo tu da se igramo u popodnevnim časovima. I tako, sedeći na svojoj betonskoj stepenici, razmišljam da li je ovo stvarno zemlja u kojoj ja želim da moje dete odrasta.
Čak mi i onaj Ric u kojem sam se porodila, sa svim onim dosadnim sestrama, sad izgleda tako površno i nebitno. Setim se i Andrića koji kaže da se nesrećno detinjstvo leči celi vek.
(Izvor: Mediji)