Sibirska tajga jedno je od najizolovanijih mesta na svetu, a osim toga je i vrlo nezgodan teren za putovanje kao i gotovo nemoguće mesto za život.
Kratka leta i duge hladne zime gotovo u potpunosti onemogućavaju nastanjivanje ljudi, zbog čega je tajga u Sibiru jedno od najvećih nenaseljenih područja na svetu.
Područje od 8,1 miliona kvadratnih kilometara prekriva čak 10 odsto Zemljine kopnene površine, a njeni stanovnici su većinom medvedi i lisice tokom dana i vukovi noću. Prosečna temperatura iznosi minus 5 stepeni Celzijusa, a rekord je 67,7 ispod nule.
Verovatno ste čuli priče o japanskim vojnicima koji su povremeno znali da se pojave iz džungle nesvesni da se rat završio, ali ovo je još neverovatnija priča – o porodici koja nije ni znala da je izbio Drugi svetski rat.
Neverovatna sudbina u neznanju je držala rusku porodicu koja je provela preko 40 godina u pustopoljini sibirske tajge, a na njih su 1987. naleteli geolozi istraživači.
Saznali su da porodica Likov živi u potpunoj izolaciji decenijama. Oni su spadali u „Stare ritualiste„, ogranak ruske pravoslavne crkve koja se od matice odvojila sredinom 17. veka zbog osude reformi.
Pre 1936. živeli su u naseljenom delu Rusije, ali kada je jednog od braće ubila sovjetska patrola, otac Likov okupio je porodicu i pobegli su u dubinu sibirske tajge. Nakon tog dana nikad više nisu viđeni.
Preživljavanje u divljini i 40 godina bez soli
Više od 40 godina tako je Karp Likov živio u drvenoj kolibi koju je sam izgradio sa svojom suprugom i decom, svega nekoliko kilometara daleko od granice s Mongolijom. Kad su odlučili da odu u tajgu bilo ih je četvoro – Karp i žena Akulina, sin Savin i ćerka Natalija.
U divljini je rođeno još dvoje dece, Dmitri 1940. i Agafija 1943. Imali su knjige za molitvu i staru Bibliju, iz koje su deca naučila da čitaju i pišu.
Jeli su bobice, uzgajali povrće i šili odeću od tkanine koju su sami pravili. Naučili su kako da love bez pušaka, ali i bez strela. Kad je Dmitri odrastao, postao je pravi stručnjak za lov, toliko dobar da je bosonog lovio po zimi.
U kasnim 1950-im usled izuzetno teške zime porodica se suočila s glađu, a Akulina se razbolela i umrla, ostavivši supruga samog s decom. Kad su ih geolozi pronašli 1978. nisu mogli da veruju kako je neko preživio u tim uslovima, koji su delovali srednjovekovno.
Uprkos godinama izolacije, Karp ih je ljubazno dočekao i odbio je sve što su mu geolozi nudili, osim soli – koju nisu okusili duže od 40 godina.
Naučnici su ih i informisali – nisu imali pojma da je izbio Drugi svetski rat, da su ljudi sleteli na Mesec, a krstili su se na „moderna čuda“ koja su geolozi imali sa sobom. Karp je bio najviše fasciniran, zurio je u prijanjajuću foliju koju su doneli istraživači.
– Gospode, što je to, staklo je, ali se gužva – čudio se.
Na jesen 1981. godine, troje od četvoro dece – Dmitri, Natalija i Savin, umrli su u nekoliko dana razmaka jedno od drugog, demonstrirajući i time veliku povezanost.
Dvoje je pokosio prestanak rada bubrega, dok je Savin umro od upale pluća. Geolozi su u nekoliko navrata dolazili u tajgu i nagovarali Karpa i njegovu kćer Agafiju da se odsele kod rođaka koji su živeli oko 240 kilometara dalje, ali oni su to odbili.
Karp je umro februara 1988. godine, a jedina preživela ćerka ostala je sama u drvenoj kolibi, prisiljena da se snalazi u divljini.
(Izvor: Express)