„Čekala sam da ostanem sama kući. Ležeći na podu, poslala sam oproštajnu poruku svom momku u kojoj sam se izvinila što sam bila toliki teret. Što se mene tiče, ovo je moj jedini izlaz. Na sreću, moj partner je već osetio da nešto nije u redu i na vreme pročitao poruku. Nisam bila potpuno u nesvesti kada je stigla Hitna pomoć, ali ni sasvim svesna“, započinje svoju ispovest Ema Flint.
Pokušaj suicida, Ema je nazvala „spletom okolnosti“ koje su je konačno naterale da se pozabavi svojim mentalnim zdravljem. Znala je da se pogoršava iz dana u dan, ali bilo joj je lakše da potisne to saznanje, nego da sebi prizna istinu, o čemu je pisala na stranicama britanskog portala „Metro“.
„Niko ne voli da prizna da gubi kontrolu. U roku od nekoliko nedelja upućena sam u lokalnu bolnicu na pregled. Dok sam sedela na stolici i pokušavala da objasnim zbog čega sam pokušala da se ubijem, medicinska sestra zaposlena na psihijatriji me je pitala: „Da li ste zaista nameravali da se ubijete ili ste samo želeli pažnju?“. Nisam mogla da verujem šta čujem. Moja rana je već bila otvorena, a ona je u nju samo utrljala so“, svedoči Ema.
Umesto odgovora, počela je nekontrolisano da plače, a poniženje koje je naviralo nije dozvoljavalo da se suze zaustave.
„Tokom jedne od mojih najcrnjih depresivnih epizoda, ona me je omalovažavala i učinila da se osećam kao lažov pred osobom koja bi trebalo da mi pomogne. Samopovređivanje je ozbiljna stvar i poslednje što je trebala da uradi jeste da postavi takvo pitanje. Odrastajući sa depresijom, često sam čula taj argument – da ljudi to rade da bi privukli pažnju, ali to je bio samo način na koji su se moji vršnjaci rugali onome što nisu razumeli“, piše Flintova.
Seća se da kad god bi neka od devojaka priznala da se samopovređivala, svi, čak i njeni prijatelji širili su glasine da je to učinila da bi bila primećena.
„Tražila je pažnju, laže, samo je želela da se istakne“, svaki put kada bih čula to, znala sam da ne mogu da verujem tim ljudima. Nikada ne bih mogla da se družim sa njima ili da im priznam koliko često razmišljam o samoubistvu. Imala sam sreću da izbegnem njihovu „stručnu procenu“, jer sam vešto krila kako stoje stvari. Ali pamtim ih dugo nakon što sam napustila srednju školu i nikada nisam očekivala da će jednog dana jedan zdravstveni radnik da se pridruži njihovom taboru“, kaže Ema.
Dodaje da smatra da se radi o profesionalcima koji umanjuju koliko samopovređivanje i pokušaj samoubistva mogu da budu traumatizujući.
„Takvi odgovori ostaju sa nama, sećamo ih se dugo nakon što ste vi i zaboravili da ste ih izgovorili, a naši umovi spremni su da ih upotrebe baš onda kada nam je samopouzdanje na najnižem nivou. Tako preispitujete svoje vrednosti i, što je najgore, dovodite u pitanje svoje pravo na traženje pomoći. Prirodno je da počinjete da se povlačite u sebe, čak i iz onih odnosa u kojima ste se osećali bezbedno. To je zato što mislite da svi sumnjaju u vas, da vam ne veruju“, piše „Ema za „Metro“.
Kaže da usamljenost izazvana depresijom nije ništa u odnosu na onu izazvanu izolacijom.
„Nakon što je postavila „neprijatno“ pitanje, usledile su nedelje jednako neprijatnih terapija. Izgradila sam zidove kako bih se zaštitila, odbijajući da dozvolim ljudima da vide koliko sam ranjiva, da me ne bi još optužili i kako se pretvaram. Zatim je moja prošlost secirana deo po deo, bila je toliko ogoljena da me je to čak i ljutilo. Najviše smo analizirali sve što ima veze sa mojim vaspitanjem, ono što nisam znala da kontrolišem. Kasnije će mi biti dijagnostikovan granični poremećaj ličnosti, koji je surov jednako koliko je i kompleksan. Svi koji žive sa njim bore se sa regulacijom emocija, impulsivnošću (koja često ume da pređe opasnu granicu) i teškim odnosima“, kaže Ema.
Dodaje da je bilo nezamislivo da se pored problema sa mentalnim zdravljem bori i sa „stručnjacima“ koji bi trebalo da su obučeni da ih leče.
„Trebalo je da me shvate ozbiljno od samog početka. Nije trebalo da postoje osuda ili sumnja, samo podrška. Otprilike na svakih 100 ljudi, jedan ima ovaj poremećaj. On je često pogrešno shvaćen, pa ostavljeni bez previše mogućnosti, patimo više nego što bismo trebali. Rezultat toga je veća stopa samoubistava kod ljudi kojima je dijagnostikovan granični poremećaj ličnosti. Svi mi znamo da stigma i dalje vreba, pa se plašimo da tražimo pomoć“, piše Ema.
Zdravstveni sistem, prema njenom mišljenju, ne bi smeo da odmaže najugroženijima.
„Tretman koji sam dobila ne liči na podršku, a službe za mentalno zdravlje bi trebalo da se reformišu, ako misle da stave tačku na stigmu koja nas muči. Za nju u medicini ne bi trebalo da bude mesta! Promene se dešavaju, istina, ali ako se nestave ovim tempom, odneće više života pre nego što se primete razlike. Imam sreću što sam preživela uprkos svojim borbama, ali jako dobro znam da neće svi biti te sreće“, zaključuje Flint.
SOS telefon za pomoć osobama koje razmišljaju o samoubistvu
Broj 011/7777-000 je SOS telefon koji radi 24 sata, a na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva – lekari Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Služba urgentne psihijatrije prima pacijente 24 sata bez zakazivanja, bez knjižice i bez plaćanja, a Centar za mentalno zdravlje od 9 do 18 prima bez zakazivanja.
Ukoliko vam je potrebna pomoć, svakog dana možete pozvati i volontere Centra „Srce“ od 17 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303 ili im se obratiti mejlom na [email protected].
(Izvor: Blic)