Vučji dani traju od Đurđica, pa do Svetog Mrate, tj. od 16. do 24. novembra. U narodu ovi dani su poznati i kao Mratinci, jer je Sveti Mrata bio zaštitnik vukova. Kada je ova krsna slava u pitanju narodno verovanje seže u daleku proslost i mitologiju starih Slovena pa ovaj praznik vezuje za vuka kao opasnog ali i moćnog protivnika, a nekad i zaštitnika.
Predanja o Svetom Mrati i Vučjim danima
Prema predanju, Sveti Mrata u ove dane gleda kako ko radi, zatim drži većanje sa vukovima i određuje im na koga da “navale”. Domaćinu koji u ove dane najviše greši, ne ide u crkvu i ne poštuje Svetog Mratu, veli narod, u kuću i torove će na zimu ući hromi vuk, zvani kriveljan, koji je najopasniji i koga niko ne može da spreči u njegovoj nameri.
Postoji i narodna priča o čoveku koji je sekao drva u šumi, kada su ga presreli vukovi, predvođeni najvećim, hromim vukom, koji ga je upitao da li slavi Svetog Mratu. Uplašen seljak ga je slagao da slavi posle čega su se vukovi pokupili i otišli. Čovek otrča pravo kod popa i javi mu da uzima Mratu za preslavu, a od te godine vukovi nisu više zalazili u njegov tor.
Narodna verovanja šta treba raditi, a šta ne u vreme Vučjih dana
U vreme mratinaca ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove.
U selima zapadne Srbije u ove dane se klalo, ćuteći, u ranu zoru na kućnom pragu, crno pile ili mlad crni petao. Prethodno se piletu ili pevcu zaveže crnim koncem kljun da ne bi pustio nikakvog glasa. Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige, pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova.
Hercegovci su u ove dane klali crno jare. Odranu kožu su zakopavali u zemlju, a glavu pobijali na vrh tora. Vukove tih dana niko nije lovio, jer bi im to donelo veliku nesreću.
Kod starijih ljudi postoji verovanje da, ukoliko Mratinci padnu u maglovite dane, zima će biti maglovita i promenljiva. U slučaju vedrih dana, zima će biti mrazovita i ljuta.
(Espreso / Dnevno)