Zarade na kruzerima su odlične, ali nema uopšte odmora. Ne zna se ni kad je dan, ni kad je noć.
„Rad na prekookeanskom kruzeru može biti posao iz snova ili noćna mora, zavisi od cillja koji ste sebi postavili“. Ovako počinje svoju ispovest Marija Bacetić, Beograđanka koja je šest meseci provela radeći kao fotograf na brodu.
„Videla sam svet, zaradila više novca nego što sam mogla ikada pre. Do tada sam mogla samo u snovima da vidim destinacije kao što su Honduras, Belize, Kajmanska ostrva, Floridu, Meksiko…“
O radu na kruzeru, kaže, počela je da razmišlja po završetku studija. Rekla je i sebi i drugima… „Idem da zaradim pare, da vidim svet“.
U njenom slučaju, prijavljivanje za rad na kruzeru izgledalo je ovako: „Sa predstavnikom agencije koja angažuje ljude za rad na brodu razgovarala sam o svom životu i obrazovanju, radnom iskustvu i ambicijama. Prošla sam intervju, a onda je na red došao jedan ceo dan ispitivanja zdravstvenog stanja, kao i vakcinacije. Meni je pomorska viza odobrena neočekivano brzo, potom i zaključenje ugovora o radu na šest meseci“, kaže Marija.
A onda je došlo vreme za kupovinu avionske karte.
„Od vas se očekuje da sami platite putovanje do Amerike, tako da sam taj prvi odlazak finansirala sama, dok mi je povratak u Srbiju pokrila agencija. A ako posao obavljate onako kako se od vas očekuje, ponudiće vam se još jedan ugovor, u tom slučaju sa uključenom avionskom kartom“, kaže ona.
Prvi dani na brodu za Mariju nisu bili laki, na pamet su joj, kaže, padale svakakve misli.
„U početku sam se veoma plašila. Prolazilo mi je kroz glavu ‘Umrećemo svi kao na Titaniku. Ako nam se desi malo jača bura, gotovi smo’. Sreća, pa smo kroz obuku koja je trajala prva tri meseca naučeni i pripremljeni za svaki mogući scenario, samim tim i za osećaj sigurnosti. To svaki fotograf na brodu mora da prođe. Ja i danas imam osećaj da sam samo jedna tačka u tom velikom plavetnilu, ali iz današnje perspektive sam potpuno svesna da nema razloga za strah“, priča Marija.
Poslovi na krstarenjima imaju brojne karakteristike koje ih odvajaju od rada na kopnu. Možda je najveća razlika činjenica da zaposleni na istom mestu žive i rade.
„Rad na kruzerima nije za sve. Potrebna je ozbiljna disciplina i naporan rad. Kandidati moraju biti „timski igrači“ koji uživaju u radu sa ljudima, sposobnim da žive i dele relativno ograničen prostor sa kolegama, članovima posade. Teško je jer ne znate da li je dan ili noć. Adaptacija mi nije išla lako. Imala sam periode kada sam plakala svaki dan, proklinjala dan kada sam došla. Bilo je užasno, nisam znala da li je jutro ili veče. Kako je vreme prolazilo, toliko sam znala da budem umorna da više nisam primećivala da li u kabini imam prozor ili ne. Ali, svi smo u tome zajedno i sve se to prevaziđe“, ističe ona.
Uslovi života na brodu za sve su isti
„Stariji oficiri ‘uživaju’ u jednokrevetnim kabinama sa prozorom, ali najčešće dvoje zaposlenih deli jednu kabinu sa krevetima na sprat, kupatilom, malim frižiderom, televizorom i jednom policom. Dan na brodu počinje u 6 ujutru odlaskom na doručak. Druga stanica je laboratorija, odnosno galerija gde se svakodnevno slivaju milioni i milioni fotografija. Neretko se rad završava kasno u noć, sa nekoliko kratkih pauza između, koje uglavnom koristimo da pozovemo porodicu, ispeglamo uniformu, istuširamo se i predahnemo pre povratka na rad, kaže ona.
Prostom računicom dolazi se do sitnih 4 do 6 sati koliko zaposlenima ostaje za odmor. A onda sve ispočetka.
„Na kruzeru nemate vremena ni za šta sem za rad. Svima koji se opredele za ovaj posao jasno je da radeći na brodu neće proživeti nikakvo putovanje, niti prosvetljenje. Niko se na kruzeru nije odmorio, koji god posao da je obavljao. Nas je tamo svih rasa i klasa i apsolutno niko nije došao da se provodi, već da zaradi novac. Na kruzeru ne postoji posao koji je lak, to je čista varka. Nema povlašćenih, boljih i lošijih, svi smo isti i samo je jedno važno – da se posao dobro obavi“, priča ona.
„U uniformi se provodi ceo dan, jaka šminka nije dozvoljena. Ne smete imati neurednu kosu ili nokte, neispeglanu košulju. Primera radi, ako slikate ‘elegant night’ ne možete biti u patikama. Kada brod pristane u luku, možete se opustiti uz šorts i bele patike“, otkriva Marija.
Marija otkrica i koliko koštaju usluge fotografisanja.
„Nismo mi ljudi koji bi dali 22 dolara za jednu fotografiju i to sa pozadinom San Franciska usred Kariba, ali Amerikanci to jesu. I nemam ništa protiv toga, to je njihov način prikupljanja uspomena“, kaže ona.
Brojne su prednosti rada na kruzerima, kaže Marija i ističe da su joj dragocena i prekookeanska prijateljstva koja je stekla.
„Mnogi su se tamo sprijateljili, pa i venčali. Romantični odnosi među zaposlenima razvijaju se mnogo brže nego na kopnu i često se završe sklapanjem braka. Mnogo toga lepog sam doživela u tih šest meseci, a kada sam se vratila kući zaboravila sam na sve što je bilo ružno“, ističe.
Rad na brodu ostao joj je u najlepšem sećanju, ali mu se, kaže, ne bi vratila… „Nikada! Posao koji danas radim kao fotograf u žurnalistici je ostvarenje mojih snova“, kategorična je. Jedna stvar će je uvek podsećate na dane provedene na brodu: „Bol u leđima od foto-aparata“.
(Izvor: MONDO / 24sedam)