Još koliko ispita ti je ostalo do kraja? Kada ćeš se zaposliti? Kad planiraš da se udaš? A deca, skoro ćeš 30? Ovo su samo neka od najpopularnijih pitanja kojima nas bombarduju dalja rodbina i komšiluk. Koja je to potreba ljudi da skeniraju svaki korak u našem životu i zašto se osećaju pozvanim da nam dele „dobronamerne savete“?
“Oni koji postavljaju takva pitanja bi trebalo da se zapitaju da li je kontekst u kojem mladi danas odrastaju isti kao kontekst u kojem su odrastali roditelji tih mladih koje pitaju”, kaže Smiljka Tomanović, profesorka sociologije porodice na Filozofskom fakultetu u Beogradu za “Bulevar B92”.
Tada je sistem garantovao da ćete moći da izvedete standardnu biografiju: da završite školovanje, relativno brzo dođete do stabilnog zaposlenja u struci, sklopite brak i izađete na stambenu listu. Ona je prestala da važi već kod mladih rođenih početkom sedamdesetih.
“Kada postavite pitanje kada ćeš već jednom da završiš školu, dvostruki su strandardi. Jasno je da visoko školovanje potpuno pada na pleća roditelja, a s druge strane sistem ne daje nikakve mogućnosti da neko radi uz studiranje”, kaže ona.
Međutim, čak 15 odsto mladih od 19 do 29 godina ipak radi i do 50 sati nedeljno, a neki od njih uz studije. I to poslove ispod kvalifikacija i ekploatisani su od strane poslodavaca.
“Kad se postavi pitanje zasnivanja porodice, najcešće se govori o rađanju deteta kao da je to jednokratni čin – rodite dete i to je to. Ne, u pitanju je jedna od najozbiljnijih odluka u životu”. Profesorka kaže da država ne preduzima ništa da mladima obezbedi sigurnost posla, a mladu porodicu podrži tokom razvoja, merama odustva, bolovanja.
(Izvor: b92)