Da li potomci ispaštaju zbog greha svojih predaka je pitanje koje vekovima muči vernike, te dok jedni veruju da i naslednike prati prokletstvo zbog zlih dela koja su činili očevi, majke, bake, deke i dalja kolena, drugi su sigurni da svako odgovara za svoje postupke, te da ne može osoba koja nište loše nije uradila da ispašta zbog roditelja ili rođaka koji su činili nedela.
Upravo je pitanje jedne žene pre nekoliko godina pokrenulo pravu raspravu na društvenim mrežama i u javnosti, a potom je duhovnik za TV Hram detaljno sve objasnio i razbio mnoge predrasude.
„Pomaže Bog oče! Silno me interesuje koliko mi, kao potomci svojih upokojenih srodnika snosimo odgovornost za njihov grijeh? Konkretno, moj pokojni otac je imao petoricu braće i dvije sestre, i svi su bi li međusobno u zavadi. Da nesreća bude veća moj otac, koji je bio 1933. godište, se putem novina kao mladić odrekao svoje majke, sestre i dva brata i povrh svega promenio porodično prezime. Čula sam da kako nasleđujemo njihovo materijalno bogatstvo tako nasleđujemo i njihove grehe i to čak do sedmog koljena. Koliko se kroz moj život i život moje dece proteže nasledstvo toga greha? Šta ja mogu i treba da učinim sada? Imam li ja kao njihov potomak pravo da nasilno opovrgnem njihovu volju i tražim od Boga milost za oproštaj? Spremna sam da učinim sve što je u mojoj moći kako bih svoje potomke lišila naslednog uticaja ovih nemilih događaja. Unapred zahvalna sestra u Hristu“, glasila je poruka žene koju je uputila svešteniku.
ODGOVOR DUHOVNIKA JE GLASIO:
„Već sam u nekoliko navrata govorio o tome da mi ne možemo nikako biti odgovorni za postupke svojih predaka. Bog nije nepravedan da bi nas kažnjavao za postupke naših predaka koje niko od nas nije mogao da bira, niti pak da utiče na njihove postupke. Problem nije dakle u tome ko su i kakvi su bili naši preci, nego ko smo i kakvi smo mi ponaosob. Da li se ponašamo bolje od naših predaka ili ne. Gresi se ne prenose kroz materijalno nasleđe, nego se gresi stiču kroz ono što činimo ili ne činimo po svojoj slobodnoj volji. Od svojih roditelja, vaspitača i učitelja mi možda nasledimo sklonosti ka određenim gresima ukoliko su nas rđavo vaspitavali ili nam u detinjstvu pružali rđave primere. Ali svako od nas je slobodan da se ugleda na vrlinske ljude, na svetitelje, pa i na samog Hrista Spasitelja. Ako se dakle, ne budeš ugledala na svoje rđave pretke i ako ne budeš ponavljala njihove grehe, onda ćeš biti sasvim slobodna od bilo kakvog njihovog greha.
Ako se tvoj otac preko novina odrekao svojih srodnika, onda mi se čini da nije pravedno da prihvata ili traži kakvo bilo nasledstvo od njih. Ako se odrekao svoje majke, kako onda može da je nasledi? U tom slučaju on nasleđuje neku ženu sa kojom nije u srodstvu. Ako on nije ništa nasledio od onih kojih se odrekao, onda nemaš ni ti šta da nasleđuješ od njih. Ako je on ipak primio kakvo bilo nasleđe od njih, onda mi se čini da se u tome ogrešio o svoje srodnike.
Pred zakonom je verovatno imao pravo da traži deo nasledstva, ali pred Bogom, nije. Sem ako se nije pokajao za to odricanje i od svojih srodnika i od njih dobio oproštaj za to. Ako se javno odrekao, pretpostavljam da bi bilo potrebno i da se javno pokaje za to. Ako to nije učinio, ili mu nisu oprostili, a on se ipak drznuo da traži nasledstvo, onda se time ogrešio o ostale sunaslednike koji se nisu bili odrekli srodstva. Ako je dakle tvoj otac učinio greh prema svojim srodnicima uzevši deo nasledstva koji bi po pravdi trebalo da pripadne njima, onda ti ponavljaš njegov greh ako nasleđuješ od njega ono što je on na nepravedan način stekao.
Ako želiš da stvari ispraviš, vrati nasledstvo potomcima onih koji se nisu bili poput tvog oca odrekli preko novina svoje porodice. S obzirom na tvoju situaciju samohrane majke, to verovatno nije lako izvodljivo. Ipak, to je pravac u kome treba da razmišljaš o svojoj budućnosti. Ako ti ne možeš da to ispuniš, barem pouči svoju decu da oni ne naslede od tebe ništa od onoga što si ti od svog
oca nasledila. U ostalom, pomoli se Bogu da ti pomogne da te stvari ispraviš, i verujem da će ti Bog u tome pomoći.
Možda ti tvoji daljni srodnici nisu zainteresovani za to što si ti nasledila od svog oca. Ponudi da od njih otkupiš to nasledstvo, ili da im daš nešto u zamenu. Ako ništa od ovoga ne možeš da učiniš, barem se pokaj pred Bogom što si sebe dovela u takvu situaciju. Bog vidi tvoju situaciju i tvoju dobru nameru, pa će te sačuvati od štetnih posledica tog greha. Uz pokajanje, naravno učini sve što je u tvojoj moći da se taj greh popravi. Kad ti učiniš sve što možeš, Bog će učiniti ono što prevazilazi tvoje ljudske moći i tako će zagladiti posledice tog greha. Ipak Bog, neće to učiniti, sve dokle najpre ti ne učiniš onoliko koliko ti možeš.
Ovo se sve odnosi na imovinsko materijalni deo tvog problema. Što se pak tiče međuljudskih odnosa sa potomcima onih srodnika tvog oca kojih se on odrekao, ako želiš da i tu stvari popraviš, stupi u kontakt s njima. Nemoj im se nametati, ali im na neki način iskaži svoje pokajanje i ponudi im svoju dobru volju da im pomogneš koliko god budeš mogla u onome u čemu i ako im tvoja pomoć bude bila potrebna. Ako neki od njih budu želeli da se s tobom druže, već si nešto popravila u odnosu na situaciju koju je ostavio tvoj otac. Ako pak niko od njih ne pokaže bilo kakvu želju da se s tobom druži, onda nemoj insistirati. Uputi svoju decu da i oni budu spremni da se druže i da koliko mogu budu od pomoći tim svojim daljnim srodnicima i njihovim potomcima.
Možda će se u generaciji tvoje dece taj problem rešiti, i u tome će biti i tvog doprinosa. No, kako god to bilo, tvoje je da ponudiš dobru volju, a na njima je da tu dobru volju prepoznaju i cene.
Tako ćeš ispraviti greške svojih predaka, koji su na neki način i tvoju savest uprljali. Tu nema nikakve mistike. Stvar je vrlo jednostavna. Ti očisti svoju savest pokajanjem i spremnošću da koliko je u tvojoj moći ispraviš posledice greha tvog oca i time ćeš u potpunosti biti slobodna od bilo kakvog naslednog greha.
Nikakvo prokletstvo posle toga neće imati uticaja na tebe i tvoju decu. Budi sigurna da si pred Bogom i pred svojom savešću odgovorna samo za svoje sopstvene odluke i izbore koje načiniš po svojoj slobodnoj volji. Samo ako svojim izborom potvrđuješ pogrešne izbore tvojih predaka, samo tada si odgovorna za svoj pogrešan izbor, i to ne zato što si nasledila greh, nego što si i sama načinila isti pogrešan izbor kao i tvoji preci. Ukoliko donosiš ispravne odluke, ispravne izbore, onda ni za kakav njihov greh ne može krivica pasti na tebe.
Neka ti Bog pomogne u toj dobroj nameri“, zaključio je duhovnik za tvhram.rs.
A šta Biblija kaže?
Jedna od Božijih zapovesti glasi: „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; a činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje.” (2. Mojsijeva 20:4-6).
Šta to znači da Bog pohodi grehe otaca i sinova do trećeg i četvrtog kolena, a čini milost hiljadama generacija onih koji su Mu poslušni?
Bog se na jedan način odnosi prema onima koji Ga mrze, a na sasvim drugačiji prema onima koji Ga vole. Baš zato što je ovo napisano kao jedna vrsta suprotnosti, logično je da, ako drugima čini dobro, onda prvima čini loše. Međutim, problem je u tome što se ovo ne odnosi samo na one koji mrze Boga, nego i na njihove potomke. Nisam ja kriv ako se rodim kao dete nekog bezakonika, kao što nisam zaslužan ako se rodim kao dete nekog pravednika.
Osim toga, sam Bog tvrdi da ne postoji krivica dece za grehe njihovih roditelja: „Šta hoćete vi koji govorite priču o zemlji Izrailjevoj govoreći: oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi? Tako ja bio živ, govori Gospod Gospod, nećete više govoriti te priče u Izrailju. Gle, sve su duše moje, kako duša očina tako i duša sinovlja moja je, koja duša zgriješi ona će poginuti.” (Jezekilj 18:2-4).
Izgleda kao da je Bog ljut, kune se sobom, a čak bismo mogli reći i da preti onima koji zagovaraju stav da deca treba da odgovaraju za grehe svojih roditelja. Svako je odgovoran za sebe i svoje postupke, a nikako ne bi bilo pošteno da bude kriv i snosi posledice za nešto što sam nije počinio, samo zato što se rodio kao dete onoga ko je grešio, piše biblifyyourmind.com.
Kako sada, u ovom svetlu, razumeti izjavu da Bog do trećeg i četvrtog naraštaja pohodi grehe njihovih predaka koji Ga nisu voleli? Na prvi pogled ova izjava je u direktnoj suprotnosti s prethodnom logikom i izjavom iz Knjige proroka Jezekilja. Zbog toga bismo, kroz životne situacije zapisane u Pismu i način na koji se Bog u njima postavljao, mogli da potražimo rešenje ovog problema.
Bog je Avramu dao obećanje o zemlji koju će naslediti njegovi potomci. Postavlja se pitanje zašto je nije dao samom Avramu, kada je već obećanje dato njemu. Tom prilikom Bog kaže Avramu da će njegovi potomci biti sluge u tuđoj zemlji četristo godina, ali da će iz nje izaći s velikim blagom (1. Mojsijeva 15:13, 14*). Nakon toga navodi i razlog zašto toliko treba da se čeka: „A oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo; jer grijesima Amorejskim još nije kraj.” (1. Mojsijeva 15:16).
Bog ne kažnjava odmah, nego milostivo čeka da vidi da li će oni koji greše da se poprave. Drugim rečima, za amorejski narod je još uvek bilo šanse da postanu bolji. Međutim, ako se takva šansa ne iskoristi, a ljudi nastavljaju da greše, društvo u kojem žive postaje sve gore i gore, dok opšta iskvarenost, njen uticaj i okolnosti, koje se na taj način stvore, ne postanu takvi da više nema dobrih ljudi.
Biblija navodi razlog zašto su Judejci, iako Božiji narod, otišli u Vavilonsko ropstvo: „Po zapovijesti Gospodnjoj zbi se to Judi da bi ga odbacio od sebe za grijehe Manasijine po svemu što bješe učinio” (2. Carevima 24:3).
Opet izgleda da drugi pate zato što je jedan čovek zgrešio. Šta je to uradio car Manasija da bi navukao takvo zlo na ceo narod? Obnovio je oltare lažnim bogovima, služio im, njihove oltare i kipove postavio u Božiji hram, uredio službu njima, gatao, vračao, svoju decu prinosio na žrtvu tim bogovima i činio, kako to piše, mnoga druga zla (2. Dnevnika 33:3-7*).
Ipak, složiće se većina, šta god da je uradio, nije pravedno da ceo narod zbog toga strada. Izgleda kao da Bog sam sebi protivreči. Malo se sveti za otačke grehe, a malo to osuđuje. A onda pronađete jedan stih koji sve to objašnjava: „I Gospod govoraše Manasiji i narodu njegovu, ali ne htješe slušati.” (2. Dnevnika 33:10).
Nije Manasija sam čino zlo, ceo narod je bio saučesnik u tome. I ne samo to, Bog im je slao upozorenja na koja su se oni oglušili. Svojim carskim uticajem i delima koja je činio, Manasija je napravio okruženje koje je stvaralo loše ljude. Manasija se u međuvremenu pokajao i promenio (2. Dnevnika 33:11-13*), ali uticaj je ostao.
Kada čovek greši, nije sam čin jedino zlo, nego i način kako taj čin deluje na sve oko njega. Onaj koji greši je propovednik zla. Svojim delima ohrabruje i podstiče druge. Međutim posledice su često, kao u Manasijinom slučaju, nepovratne.
Svoje ružno lice greh pokazuje tako što, grešeći, najviše utičemo na one koji su nam najbliži i najdraži, zavodeći ih i stvarajući okolnosti u kojima i oni sami mogu loše da prođu zbog naših nedela. Greh se širi kao zaraza, jer može da izgleda primamljivo onima koji bi prečicama da dođu do željenih stvari, umišljajući da mogu da se izvuku i ne snose odgovornost.
Saul je bio prvi car celog Izrailja. Iako ga je sam Bog izabrao, on je na kraju završio kao Božiji protivnik. Njegova propast nije jedina posledica života koji je vodio. „I bi glad za vremena Davidova tri godine zastopce. I David potraži lice Gospodnje; a Gospod mu reče: to je sa Saula i s doma njegova krvničkoga, što pogubi Gavaonjane. Tada car sazva Gavaonjane i govori im. A Gavaonjani ne bjehu od sinova Izrailjevijeh, nego ostatak od Amoreja, kojima se bjehu zakleli sinovi Izrailjevi, ali Saul gledaše da ih pobije revnujući za sinove Izrailjeve i Judine.” (2. Samuilova 21:1, 2).
Gavaonjanima je garantovana bezbednost u jevrejskom narodu još od vremena Isusa Navina (Isus Navin 9:15*). Saul je vršio genocid nad njima, navodno zbog sopstvenog naroda, ali je time samo doprineo da njegov narod trpi zbog toga, jer Bogu nije drago da pokazujemo kako nam je stalo do Njegovog naroda time što ćemo činiti zlo onima koji nisu deo istog.
David, koji je postao car nakon Saula, pita Gavaonjane kako da ispravi nepravdu koja im je učinjena, a oni traže da se obesi sedam Saulovih sinova (2. Samuilova 21:3-7*). Saul i mrtav nanosi štetu oko sebe. Ne samo da su u narodu, i u zemlji uopšte, ostale loše posledice njegove vlasti, već ga je nadživeo njegov poguban uticaj i na sopstvenu decu.
Iz ovih primera možemo da zaključimo da, kada Bog kaže da pohodi grehe otačke na sinovima, On ne misli da će se svetiti na potomcima grešnika, nego da posledice i uticaj greha traju bar nekoliko generacija. Naravno, ovde se ne misli na jedan, slučajan, nenameran, usamljeni greh, već je reč o nekome ko neprestano greši. Ovo se vidi po tome što se pohođenje greha odnosi na one, kako to piše u tekstu te zapovesti, „koji mrze na mene”, tj. na Boga, a ne na one kojima su se greške omakle.
Neprijateljstvo prema Bogu, izraženo načinom života koji se protivi Njegovoj volji, nalik je na otvaranje Pandorine kutije, iz koje, kada se kutija jednom otvori, izlaze zla tako da se više ne mogu vratiti nazad. Čovek koji je izabrao da živi grešnim životom je pošast za sve oko sebe, a najverovatnije i za one koji se još nisu ni rodili. Ovo je razlog zašto bi svaki vernik trebalo da vodi računa kako će se postaviti prema stvarima koje voli, znajući da one nisu dobre.
(Stil)