Mnogi su se divili njenoj hrabrosti i odlučnosti, a drugi su je osuđivali da će svom detetu napraviti pakao od života
Godine 2005, priča o rumunskoj penzionerki Adrijani Ilijesku odjeknula je svetom. Sa 66 godina, žena je prvi put postala majka i automatski se našla u Ginisovoj knjizi rekorda.
Mnogi su se divili njenoj hrabrosti i odlučnosti, jer se žena, budući da je bila u tako poznim godinama, nije plašila da ostvari svoj san i postane majka.
Drugi su, naprotiv, osuđivali Adrijanu, uglavnom zato što je njeno dete završilo sa bakom umesto sa majkom.
Međutim, rumunska penzionerka nije nikoga slušala i radila je po svome, a evo kako se sve završilo.
Adrijana Ilijesku je rođena 31. maja 1938. u Krajovi. Stekla je dobro obrazovanje i nakon završetka univerziteta postala je nastavnica rumunskog jezika i književnosti.
Adrijana je bila bukvalno opsednuta književnošću, ali podučavanje nije bio njen jedini san – uvek je želela da bude pisac.
I, mora se reći, bila je prilično dobra u pisanju. U početku se ograničavala na kratke priče, ali je onda uspela da napiše i objavi čak 25 romana za decu.
Kada je Adrijana imala 20 godina, udala se i, srećom, gotovo odmah je zatrudnela. Međutim, nije joj bilo suđeno da postane majka u tako mladim godinama.
Zbog tuberkuloze koju je malo ranije prebolela, lekari su joj snažno preporučili da se reši deteta. Upotreba lekova protiv tuberkuloze mogla bi uticati na zdravlje buduće bebe i izazvati razvoj patologija.
Štaviše, lekari su uveravali Adrijanu da će u budućnosti moći da ima decu i postane majka koliko god puta želi.
Zamislite njeno iznenađenje kada su, nakon prisilnog abortusa, lekari rekli devojci da… nikada više neće moći da zatrudni i rodi dete.
Jasno je da je takva vest bila pravi udarac za veoma mladu devojku i da je imala najnegativniji uticaj na njenu psihu.
Muž je pokušavao da izdržava Adrijanu koliko je mogao, ali na kraju nije mogao više da podnese, i par se razveo. Inače, Adrijana se nikada više nije udavala.
Ostavljena sama sa svojim bolom, devojka nije mogla da smisli ništa bolje nego da se baci na posao.
Rano je odlazila od kuće i vraćala se nakon mraka; oživljavala je sve ideje i projekte koji su joj padali na pamet, samo da ne bi morala da razmišlja o tome šta je izgubila.
Tako, neprimećeno, u svom poslu i brigama, Adrijanina penzija se prikrala.
Slobodnog vremena je postalo mnogo više, a misli su se vratile na ono što joj je najviše nedostajalo. Budimo iskreni, Adrijana Iliesku se tokom celog života smatrala veoma usamljenom i trudnoću je videla kao jedini izlaz iz ovog ugnjetavajućeg stanja.
Kao što ste verovatno već pretpostavili, Adrijana Iliesku nije mogla prirodnim putem da začne dete u svojim godinama, pa je njen spas bio postupak vantelesne oplodnje (in vitro oplodnja – kada se oplodnja jajne ćelije odvija van tela žene, u laboratorijskim uslovima).
Srećom, devedesetih godina prošlog veka u Rumuniji ova tema je postala veoma aktuelna i izuzetno relevantna: mnoge rumunske porodice nisu mogle prirodnim putem da postanu roditelji.
Adrijana nije stajala po strani i iskoristila je šansu koja joj je pružena.
Nažalost, prvi pokušaj se završio ničim: embrion se nije ukorenio, a lekari su joj savetovali da „odustane od loših stvari“ i da se koncentriše na sopstveno zdravlje.
Zapravo, lekari su pokušali da odgovore ženu od ove ideje, nežno i nenametljivo.
Na kraju krajeva, imala je 66 godina – kakva deca! Međutim, Adrijana Ilijesku nije odustala i čim se njeno telo oporavilo od prvog neuspešnog pokušaja vantelesne oplodnje, odlučila se za drugi.
U to vreme, žena je odavno prošla kroz menopauzu, pa su joj biomaterijal (jajne ćelije) obezbedile dve anonimne donorkinje.
Lekar za plodnost kod koga je otišla, vodeći specijalista u Rumuniji, upozorio je ženu na sve moguće rizike, ali videvši njenu odlučnost da po svaku cenu postane majka, izašao joj je u susret i čak potpisao dokument prema kojem bi, u slučaju Adrijanine smrti, Marinesku postao staratelj njene bebe, a upravo on je postao kum Adrijaninog deteta.
16. januara 2005. godine rođena je devojčica Eliza, a pratnja Adrijane Ilijesku reagovala je na ovu vest izuzetno dvosmisleno.
Neki su ženu nazvali neodgovornom egoistkinjom koja je svoje dete osudila na izuzetno težak život (Eliza bi verovatno morala da brine o svojoj majci, koja bi postala potpuno nemoćna).
Drugi su, naprotiv, divili njenoj odlučnosti i želji da ostvari svoj san.
Rumunska vlada je takođe dala povratne informacije, ali na svoj način.
Nakon ovog incidenta, zemlja je usvojila zakon kojim se zabranjuje vantelesna oplodnja ženama starijim od 50 godina, a Rumunska pravoslavna crkva je čak nazvala postupak neprirodnim i grešnim.
Ali uprkos svemu i svima, Adrijana Iliesku ne samo da je doživela 18. rođendan svoje ćerke (čega se javnost plašila), već je i dalje zdravog razuma i pamćenja i tvrdi da se ne oseća kao da ima 85, već 35 godina!
Osim toga, Eliza se nikada nije osećala kao da ima „baku“ pored sebe. Adrijana je bila njena majka, koja je ne samo okružila devojčicu brigom i ljubavlju, već je i mnogo ulagala u njeno obrazovanje.
Eliza sada ima 20 godina i studira na Univerzitetu u Bukureštu na dva fakulteta istovremeno – filozofiji i književnosti.
Osamdesetsedmogodišnja Adrijana, zauzvrat, savršeno dobro razume da, uprkos dobrom zdravlju, svakodnevno ima sve manje vremena da provodi sa svojom ćerkom.
Stoga pokušava da provodi što više vremena sa Elizom.
Devojka izjavljuje da su ona i njena majka najbolje prijateljice koje mogu da razgovaraju o apsolutno bilo kojoj temi.
Adrijana priznaje da je srećna i da je jedino što bi promenila u svom životu (ako bi joj se ukazala takva prilika) to da postane majka mnogo ranije.
(Stil)