Deževa – zemlja Stefana Nemanje i Svetog Save. Ovuda su hodili, lovili, sabirali se, živeli. Sidro našeg naroda. Menjaju se kulture, civilizacije, tehnologije, prosvetni obrasci, ali upravo Deževa, stari Ras i svetinje oko njih su ono sidro koje nas drži da nas oluje ne odvedu na pogrešnu stranu, zbori nam monah Zosim iz Sopoćana.
Svetinja kralja Uroša, koja je na Uneskovoj listi svetske baštine, na nestvarnim freskama govori i o grehu i pokajanju kralja Dragutina, koji nasilno uze presto od oca pa ga šest godina kasnije baš u Deževi predade bratu Milutinu. I Deževa je sinonim za taj čuveni sabor iz 1282. Ali Deževa je mnogo više od toga.
Idemo putem od Sjenice. Penjemo se uz brda. Više nismo tako daleko. Duž puta sela. Obavezna je prodavnica. I kafana. Al’ kafane uglavnom zatvorene. Klupe prevrnute, prozori nisu odavno oprani. Nema naroda za to.
Stižemo u Deževu. Kažu da naziv izvorno znači posuda za žito, zdela. Prodavnica ogromna. Pred njom sto, da malo odmeni što kafane više nema. Ali škole ima, znači i naroda još. Skrećemo desno s puta koji dalje, još devet kilometara, vodi do Novog Pazara. Trobojke se vijore pred novom Crkvom Svetog Save. Pored, u travi, ostaci pridvorske crkve Nemanjića. Ono što još živo dokazuje da su i tu bili srpski vladari, da je i ovde krojen naš identitet.
Miščići
Tu je rođen Sveti Sava
Nedaleko odavde je selo Miščići, u kom je, prema predanju, rođen Sveti Sava, odnosno Rastko Nemanjić.
– Predanje kaže i da je Stefana Nemanju, kada se vraćao s jednog od vojnih pohoda, tu sačekala supruga Ana s tek rođenim Rastkom, koga je on uzeo u ruke i rekao: “Moje malo Miščiće”. I otuda naziv sela – priča otac Ivan.
Dočekuje nas otac Ivan Jeremić, koga služba vrati u rodni kraj. Prolazimo kroz “vrata” hrama Nemanjića. Krstimo se. U dnu dodat mali, ko drveni oltar. Jer iako su ovde “samo” temelji u travi, ne treba zaboraviti da je ovo svetinja. Jasna linija razdvaja kamen Nemanjića od onoga što je nazidano nakon otkrića ostataka crkve 1981, upravo da bi se zaštitilo to preostalo od svetorodne dinastije. U crkvi su i neveliki kameni stubići. U porti nadgrobne ploče, narod veli vitezova.
– Meštani su ovde godinama orali, ali i često izoravali velike kamenove, kao od neke građevine. Zavod za zaštitu spomenika kulture sproveo je te ’81. obimno istraživanje, kada su i otkriveni temelji crkve. Sama arhitektura pokazuje da to nije bila obična, seoska crkva, već dvorska. Akademik prof. Jovanka Kalić navela je da su u Deževi bili dvori, jer Nemanjići nisu imali samo jedan dvor gde su stolovali, već su “šetali” – priča otac Ivan.
Okolo brda, šume, padine zaorane, njive pune žita… Selo se spustilo na put. Kuće u brdima prazne.
– Sela dalja od asfalta su manje-više prazna. I ako nisu prazna, nema dece, ostalo samo staro da pomre. Neko dođe da održava imanje, a neko čak ni to – priča otac Ivan, pa veli:
– Ovo je mesto zaista bogomdano. Rodno, dobra klima. Hvala bogu, i narod nam je dobar. I nisu slučajno Nemanjići izabrali Deževu da ovde stoluju. Predanje kaže da su ne samo Rastko, tj. Sveti Sava, koji je rođen u Miščićima pored, nego i Vukan i Stefan, ako nisu rođeni, a ono u nekom periodu života boravili u Deževi.
– Vidite, gore, podiže ruku sveštenik, na onom vrhu, eno ih Đurđevi stupovi. Petrova crkva je takođe na putu dalje. Svetinja do svetinje…
– Kada govorimo o Deževi, zapravo govorimo o starom Rasu i o Petrovoj crkvi, u kojoj Stefan Nemanja primi pravoslavlje, a Stefan Prvovenčani se krsti. To je jedna celina. Deževa je bila, kako bi se to danas reklo, neko predgrađe tadašnje srpske prestonice. Vladari su voleli da žive, kao što to i danas gospoda voli, u predgrađima, gde ima prirode, a u ono vreme su bitna bila i lovišta, kojih ovde i jeste bilo jer je tu Golija. Suština je da je Deževa bila u srcu Raške oblasti, najvažnije oblasti srpske kraljevine – kazuje monah Zosim i dodaje da je Raška uvek bila pod kraljem, glavnim gospodarem, dok su razne oblasti, poput Zahumlja i Zete, davane udeonim gospodarima, koji su uglavnom bili braća ili srodnici kralja.
Vitomir Puzović
Da naše selo bude turističko mesto
U njivi tik iznad crkve zatičemo Vitomira Puzovića – sadi papriku. Upeklo je, a on u vunenim čarapama.
– I leti i zimi sam u vunenim čarapama. Zimi zadržavaju toplotu, leti sprečavaju znojenje, sintetičke smetaju – smeje se dok tzv. gavrana zabada u zemlju i sadi papriku:
– Mora da se radi i može lepo i da se živi, ali sve zavisi i od vremena. Mora se biti spreman i na sušu i na grad. A voleli bismo da ovo naše selo postane turističko mesto, da se zna ko smo…
Prvi sabor koji se pominje u ovom kraju bio je kod Petrove crkve u Rasu, naglašava monah iz Sopoćana, i bio je protiv bogumila, a drugi je onaj na kome je Stefan Nemanja kao monah Simon predao vlast Stefanu Prvovenčanom. A ipak najčuveniji sabor je onaj iz 1282, koji beše u Deževi, o čemu je ostao i zapis arhiepiskopa Danila II u delu “Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”. Dragutin je šest godina ranije nasilno preuzeo vlast od oca kralja Uroša uz pomoć stranih plaćenika – Mađara i Kumana. A onda je kraj grada Jelača, koji je takođe bio u okolini današnjeg Novog Pazara, doživeo nezgodu s konjem, slomio nogu, te u upravo ovde, u Deževi, predao presto bratu Milutinu. Uz Deževski sporazum, koji nikad nije sproveden u delo, a nalagao je da Milutina nasledi Dragutinov sin.
– Znamo iz istorije da je kralj Dragutin i nakon 1282. vladao i bio je severni kralj, što znači da nije pravi razlog odustajanja od prestola bila sama ta povreda, koja je bila samo okidač. A pravi razlog, kako piše Danilo II, bio je što ga je izjedala griža savesti prema ocu, pa je pad s konja doživeo kao znak. Drugo, ne možemo reći da je Dragutinova vladavina bila legitimna u punom smislu te reči, jer ga nije priznao tadašnji arhiepiskop Joanikije. I na sve to, vizantijski car Mihajlo Paleolog napada u to vreme i dolazi čak do Lipljana, te je i to bio razlog da je dobar deo vlastele bio za promenu vlasti – objašnjava monah Zosim.
Ulazimo u Crkvu Svetog Save. Nevelika, sve novo, još miriše na kreč. Temelji udareni 2012, a godinu kasnije na njima bila i prva liturgija. Odjeknulo crkveno zvono deževskom dolinom.
– Provobitna ideja bila je da se na nemanjićkim temeljima sazida novi hram, ali zavod to nije dozvolio zbog nedostataka podataka o tome kako je ta crkva zaista izgledala – priča otac Ivan.
Do crkve nije bilo lako doći. Večito kubirenje s novcem.
– Kad nismo imali para da isplatimo radnike, Bog veliki i Sveti Sava sve udese. Neki naš čovek, koji je želeo da ostane anoniman, dao je prilog za hram, taman toliko da isplatimo radnike. I kasnije, kad baš dođe teška situacija, uvek neko dođe s prilogom. I hvala bogu, završavali smo.
Idemo na kafu u parohijski dom, gde nas srdačno dočekuju supruga i troje dece oca Ivana. Gazimo preko poveće njive. Beše njiva, s kućom malo iznad u kojoj niko ne živi, na prodaju. Velike pare tražili. Činilo se da se nema kud, neko ko zna odakle će doći, ko zna šta podići, razdvojiti crkveno imanje… Išao je vladika Teodosije i u Ameriku priloge da skuplja.
Dragutin
Kralj koji je spavao u grobu, na trnju
I posle pada s konja i predaje prestola, ostatak života Dragutin provodi u iskrenom i svesrdnom pokajanju zbog greha prema ocu, kako veli arhiepiskop Danilo u svom životopisu – u bolu, stradanjima, suznim molitvama i svenoćnim bdenjima.
– Odbacio je carsku odeću i ukrase od zlata i dragog kamenja, a oblačio grube i sirotinjske haljine, poput monaha pustinjaka. Kraj svoga dvora, ali i gde god da je boravio, imao je na usamljenom i skrivenom mestu iskopan grob u zemlji, posut trnjem i kamenjem, kojim je zamenio udobnu kraljevsku postelju – priča otac Zosim i ističe da je “sveti kralj Dragutin ove podvige činio u tajnosti, ne dajući mesta sujeti i slavoljublju, a samo mali broj najbližih mu za to je znao, među njima i arhiepiskop Danilo”.
Koliko je kralj Dragutin bio odan pravoslavlju, govori i to što nije izabran da sedne na ugarski presto upravo zato što nije želeo da se odrekne pravoslavne vere, iako je bio prvi u naslednoj liniji kao zet ugarskog kralja, čijom se ćerkom Katalin oženio. Njegovu vernost pravoslavnoj veri potvrđuje i to što mu je grob u Đurđevim stupovima ispod freske Svete Trojice.
– A onda su dragi Bog, Sveti Sava i dobri ljudi dobro učinili. Crkva je otkupila to imanje – veli otac Ivan, pa nastavlja:
– Meštani se ovde sabiraju kada je crkvena slava Prenos moštiju Svetog Save, 19. maja, i kada je seoska litija, prvi dan Trojica. Svake poslednje nedelje u mesecu držim, po blagoslovu našeg vladike, liturgiju. Puna crkva bude, hvala bogu. Godišnje samo iz Deževe imamo po četiri, pet, šest venčanja, pa krstim… – priča.
Vreme je da nas ispraća otac Ivan:
– Napravićemo i igralište za decu, da rastu u porti crkve, da se uče osnovama naše vere i da se igraju i rastu gde su se igrali i rasli Nemanjići. I uopšte nemam straha kako ćemo i da li ćemo ostati ovde. Ali žao mi je što arheološka istraživanja nikad nisu nastavljena, da nađemo i dvore Nemanjića u Deževi…
(Kurir)