Iako verujemo u Božije milosrđe, ipak postoji greh koji se pominje u Bibliji kao „neoprostiv“. Štaviše, sam Hristos ga naziva takvim.
Za one koji ne veruju u Boga, ova činjenica ništa ne menja u životu, ali, sa druge strane, u vernicima budi večiti pakao preispitivanja – šta ako se to baš meni desi.
Hula na Duha Svetog – napismeno je jedini greh koji je neoprostiv. Tačnije, umanjivanje božanstva Duha Svetog. Evanđelista Matej zabeležio je Hristove reči da će se čak i hula na Njega samog oprostiti, ali hula na Duha Svetog neće „ni na ovom, ni na onom svetu“ (Mt 12,32).
Duh Sveti je treće lice Svete Trojice, dakle Bog isto kao što je to Otac i isto kao što je to i Sin. Duh Sveti je Utešitelj i „zamenik“ Hristov na zemlji, nakon njegovog Vaznesenja.
Božiju istinu razumemo i primamo u srca samo blagodaću Duha Svetog. Njime hrišćani postaju udovi Tela Hristovog, odnosno Crkva. Dakle, huleći na Duha Svetog, hulimo i na sopstvenu mogućnost zajednice sa Bogom, pa samim tim i spasenja. Štaviše, na čitavu hrišćansku veru.
No, ako dalje, uz pomoć Svetih Otaca – čije reči imaju jednaku vrednost kao Biblija u hrišćanskoj crkvi – protumačimo još neke od hrišćanskih istina, uvidećemo da postoji i tri grupe teških greha.
Po njihovim rečima osobe koje su istrajne u njima, neminovno završavaju duhovnim brodolomom. Evo šta pravi vernici nikada ne bi dopustili sebi:
1 Svesno protivljenje istini
Savršen primer ovakvih grešnika su fariseji i književnici, koji su se oštro i dugo protivili Hristu, a tome svedoči sam biblijski tekst.
Pošto je Isus činio javna čuda fariseji su ga, ne želeći da poveruju da je Bog, klevetali za magijsko delovanje, uz pomoć đavola. Na kraju krajeva, oni su i omogućili ubistvo samoga Bogočoveka Hrista.
2 Očajanje koje vodi u samoubistvo
S obzirom na to da je Bog Ljubav (1Jov 4,8), njegova milost je beskonačna i nijedan greh je ne može nadvladati – samoubistvo je znak nepokajanja. Zato je iskreno pokajanje povratak Bogu i ta vrata su uvek otvorena za čoveka.
Satana ne želi da pođe tim putem, jer je tvrdoglav. Zato njegovo otpadanje od Boga možemo nazvati prvim samoubistvom. Prvi čovek koji je izvršio samoubistvo u Bibliji bio je Juda, nakon izdaje Hrista. Zato i kažemo da se Juda nije pokajao, a smrću je i sebe uskratio za jednu takvu mogućnost.
Tako i svaki čovek koji padne u očajanje i uradi istu stvar čini najgori greh – umesto da se suoči i potraži Božiju ljubav i oproštaj, on uništi sebe. Ovo je greh gordosti i malodušnosti.
3 Lažno pouzdanje u milost Božiju
O ovome je pisao veliki ruski duhovnik Sveti Teofan (Georgije) Zatvornik. U njegovom tumačenju čovek čini ovaj teški greh kada ima „lažno pouzdanje u milost Božiju, ne menjajući svoj nečist i neokajan život“. Takvi grešnici, zapravo, poriču pravedan Božiji sud i lažno se teše da Boga nije briga za njihove grehe.
Svetitelj za takve ljude kaže da žive u zabludi da propovednici samo žele da plaše narod govoreći im o neoprostivim gresima.
Oni govore kako je Bog ljubav i kako ima vremena za pokajanje – ako je toliko važno kao što propovednici pričaju – negde u starosti kad se ižive.
Ali, šta ako umru iznenada?
Božanska ljubav prijatna je samo za pravednike koji ga imaju u svom srcu, koji su ga primili ovde na zemlji. Ta ista ljubav, koja će buknuti iz Tela Hristovog kada bude došao Drugi put, na kraju vremena, biće nepodnošljiv i veoma neprijatan za sve grešnike koji ne znaju za nju.
Njihova su srca ledena i puna mržnje, zato će to biti njihov lični pakao.
A, tamo, po rečima Svetih Otaca, leže zajedno i očajnik i samoubica i nepokajani grešnik…
(Žena)