Sveštenik otkriva šta nikako ne valja nositi na groblje, a mnogi Srbi to rade.
Zadušnice su praznik mrtvih, dan kada bližnji pale sveće i mole se za dušu pokojnika. U srpskoj tradiciji duboko su ukorenjeni neki običaji, a uglavnom se vezuju za iznošenje određenih stvari na groblje.
Pored sveća i cveća, mnogi na groblje nose i hranu, dok je u nekim krajevima Srbije ovaj običaj poprimio velike razmere.
Ipak, sveštenici apeluju da se na grobljima ne prave gozbe, te da to nema veze sa crkvenim običajima.
Dužnost hrišćanska nalaže da se u molitvama sećamo naših pokojnika, da se molimo Bogu za pokoj njihovih duša, palimo im sveće, držimo parastose i pomene, podižemo im spomenike kao obeležja na grobovima i da njihove grobove držimo u pristojnom i urednom stanju.
Otac Dušan je ovako objasnio šta treba da se iznosi na grob i kako treba da izgledaju daće:
– Na dan sahrane pravoslavnog hrišćanina, kao na svim pomenima i parastosima (u 3, 9. i 40. dan, polugodišnji i godišnji, kao i o Zadušnicama) , na groblje se iznosi obarena i medom zaslađena pšenica, koljivo, koje se, kao i grob, preliva vinom, uz pojanje ‘Vječnaja pamjat’.
Žito je simvol vaskrsenja, jer kad se žito poseje u zemlju, ono istrune, ali se iz njegove klice razvije novi život u klasu pšenice. Tako biva i sa telom pokojnika.
– Uz pšenicu i vino donosi se i hleb, pogača, koja se lomi i razdaje prisutnima, umočena u med, koji nas uverava u sladost budućeg večnog života.
Sve ostalo, hrana i piće u izobilju, nemaju veze ni sa molitvom ni sa pokojnikom. Ostavljanje hrane na grobu, takođe nema vezu sa pomenom za pokojnika, sem ako rodbina ne misli, da će doći siromasi i tu hranu pokupiti.
– I obilne daće, večere za spomen pokojnika, često se pretvaraju u svoju suprotnost: ljudi preteraju i u jelu i u piću i, umesto da govore o pokojniku, njegovim dobrim delima i uspomeni koju ostavlja, umesto utehe porodici, razgovara se o profanim stvarima, vode se isprazni razgovori, a često dođe i do prepirki.
U svakom slučaju, uvek se treba posavetovati sa svojim sveštenikom i od njega će vernici najbolje saznati, kako da postupaju u slučaju smrti člana porodice ili pomena u njegovu čast.
Svaki pravoslavni hrišćanin treba da se prilikom sahrane konsultuje sa duhovnikom, te da se protiv pojava kao što su gozbe na daćama bori tako što će pokušati da objasni porodici šta je pravilni ili što neće biti njihov deo, jer nema gore stvari nego da se sahrana pretvori u gozbu, a učesnici u pijanom stanju počnu da se nedolično i neprikladno ponašaju. To je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.
(Stil)