Nedavno se na emitovala serija „Nečista krv, greh predaka“ koja je pratila događaje koji su se dešavali pre onih, dobro poznatih, u romanu Bore Stankovića, dakle pre „Nečiste krvi“.
Kroz brojne patnje prikazan je težak položaj žena u srpskom patrijahalnom društvu i konačno se progovorilo o onome o čemu se vekovima šaputalo, a to su običaji koji su obeležili generacije i stvarali iskrivljene slike društva, a običaj koji je bio najstrašniji i najjeziviji za svaku mladu ženu je snohačenje.
Naš narod ima dugu istoriju i tradiciju, pa kada pogledamo iza sebe znamo za mnoga pravila i običaje koji u Srbiji postoje još iz perioda paganskih Slovena, preko doba Nemanjića, pa sve do Turaka.
Kako se kroz istoriju mnogo toga menjalo, počevši od vekovnog ropstva, preko brojnih ratova i stradanja, izmenila su se i mnoga verovanja, ali i običaji koji su se praktikovali u određenim periodima.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Međutim, pored tih divnih tradicionalnih načela i značajnih narodnih običaja, naš narod je imao i neke koji su za svaku osudu.
Upravo je među njima i snohačenje jedan od srpskih običaja koji se tiče intimnih odnosa, a koji se, na sreću, više ne praktikuje danas.
Šta je snohačenje?
Snohačenje podrazumeva intimni odnos između svekra i snaje i običaj potiče još iz doba Južnih Slovena. Čin se upražnjavao uglavnom zbog seksualne nezrelosti ili odsustva sina.
Običaj je uspostavljen 1878. godine, a kažu da je trajao sve do povlačenja Osmanskog carstva sa naših prostora, i da je iskorenjen tek krajem Drugog svetskog rata.
Tvrdi se da je bio rasprostranjen na području Pomoravlja i u Vranju i da je nastao iz „čisto praktičnih razloga“ i prenosio se s kolena na koleno.
Naime, kada bi se maloletni mladić oženio starijom, odraslom ženom u tom slućaju bi otac obavljao bračnu dužnost. Često su se rađala i deca iz odnosa između svekra i snaje, a snohačenje bi upražnjavali do sinovljevog punolestva.
Snohačenje u našoj književnosti
Verovatno je jedna od najpoznatijih scena srpske književnosti upravo ona iz čuvene „Nečiste krvi“ Bore Stankovića, kada opisuje noć u kojoj se proslavlja venčanje Sofke i maloga Tomče.
U jednoj od scena pratimo gazda Marka koji je trećeg dana svadbe ljut što se gosti razilaze i krivo mu je što su otišli baš oni koji su sa svojim snahama „živeli“, a on sad ne sme. Proklinje pokojnog oca i tog sina, koji mu nije sin nego brat (misli se na Tomču).
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Od žene traži priznanje da je spavla sa svekrom, što ona poriče, a on je udara. Do Sofke dopiru jauci i ona strepi i čeka, ali gazda-Marko, uzjaha konja i u besu ga udari nožem. Od tog dana gazda-Marko se nije vratio kući.
Na kraju stiže glasnik da je ubijen, a Sofka je bila ubeđena da je on zbog nje svesno otišao u smrt. Kad su ga našli, još je bio živ, ali je pokidao zavoje i iskrvavio do smrti.
Dakle, Bora Stanković je tragove ovog čudnog običaja zabeležio u svom delu, a navodno su ga praktikovale sve klase društva, bez obzira ne etničku pripadnost i veroispovest i niko ga nije smatrao grehom.
Čak su ti mladi momci čije su supruge obavljale bračne dužnosti sa njihovim očevima, ovaj običaj prenosili na mlađe generacije i ponavljali ga kada bi odrasli.
(Žena)