Ovaj običaj se dugo prektikovao kod nas i opisan u mnogim delima.
Narodni običaji su se održali do današnjih dana i predstavljaju skup radnji koje se po određenom redosledu i pravilima obavljaju.
Kako su pre bili deo kolektivnog identiteta srpskog naroda, danas su ostali kao zanimljivi, a ponekad i smešni ostaci prohujalih vremena.
Veliki broj običaja se već vekovima održava u našem narodu, i najpoštovaniji su oni vezani za rođenje, venčanje i sahranu.
I premda su mnogi prihvaćeni, postoje i običaji koji su danas većinom zaboravljeni ili su istisnuti iz kulture zbog svoje brutalnosti, a evo jednog upravo takvoga običaja.
U pitanju je snohačenje jedan od srpskih običaja koji se tiče intimnih odnosa, a koji se, na sreću, više ne praktikuje danas.
Šta je snohačenje?
Naime, snohačenje podrazumeva intimni odnos između svekra i snaje i običaj potiče još iz doba Južnih Slovena.
Ovaj čin se upražnjavao uglavnom zbog nezrelosti ili odsustva sina. Običaj je uspostavljen 1878. godine, a kažu da je trajao sve do povlačenja Osmanskog carstva sa naših prostora, i da je iskorenjen tek krajem Drugog svetskog rata.
Prema naovdima ovaj bizarni običaj je bio rasprostranjen na području Pomoravlja i u Vranju i da je nastao iz „čisto praktičnih razloga“. Prenosio se s generacije na generaciju, a danas je srećom iskorenjen.
Ovaj čin se upražnjavao najčešće kada bi se sin oženio starijom ženom, i praktikovao bi se nekada čak i do sinovljeva punoletstva.
Ono što je možda bila i najgora strana ovoga običaja jeste da su se neretko iz ovakvih odnosa rađala deca.
Snohačenje u našoj književnosti
Ovaj bizarni običaj prikazan je nekoliko puta u našim književnim delima, a najznačajnije delo naše književnosti u kome su prikazane sve mračne strane jednog venčanja, u kom se mlađi dečak ženi skoro duplo starijom ženom, uključujući i običaj snohačenja je roman „Nečista krv“ Bore Stankovića.
Upravo jedna od najupečatljivijih scena u samom romanu je noć u kojoj se proslavlja venčanje Sofke i maloga Tomče.
U jednoj od scena pratimo gazda Marka koji je trećeg dana svadbe ljut što se gosti razilaze i krivo mu je što su otišli baš oni koji su sa svojim snahama „živeli“, a on sad ne sme. Proklinje pokojnog oca i tog sina, koji mu nije sin nego brat (misli se na Tomču).
Od žene traži priznanje da je spavla sa svekrom, što ona poriče, a on je udara. Do Sofke dopiru jauci i ona strepi i čeka, ali gazda-Marko, uzjaha konja i u besu ga udari nožem.
Od tog dana gazda-Marko se nije vratio kući. Na kraju stiže glasnik da je ubijen, a Sofka je bila ubeđena da je on zbog nje svesno otišao u smrt.
Kad su ga našli, još je bio živ, ali je pokidao zavoje i iskrvavio do smrti.
Bora Stanković je na brutalan, ali naturalistički način prikazao ovaj stari srpski običaj koji se smatra jednim od najbrutalnijih i za koji danas na sreću ne postoje navodi da se bilo gde praktikuje.
(Srbija Danas)