Prvi svetski rat kritični je period naše savremene istorije čije se posledice osećaju do dana današnjeg. Kada govorimo o patnjama srpske vojske tih godina, od Albanije pa do Soluna, govorimo uglavnom o telesnoj patnji. A postoji jedna mnogo gora — ona duhovna.
Lako je nama danas u Srbiji, da uzimamo zdravo za gotovo ono što imamo na dohvat ruke, i da zaboravljamo kroz šta su naši preci prošli pre samo sto godina. Kroz kakav su pakao prošli tokom povlačenja preko Albanije, tokom oporavka na Krfu i tokom boravka na Solunskom frontu.
Obično, kada se govori takozvanoj Albanskoj golgoti i svemu onome što se desilo nakon toga, govori se o fizičkom mučenju i naporu, o strahovitim gubicima koje je srpska vojska pretrpela što u albanskim vrletima što nakon toga, od gladi i tifusa, što u borbama u koje je nakon rehabilitacije vraćena.
Postoji, međutim, jedna mnogo gora patnja od te telesne, a to je ona duhovna. Individualna psihološka drama se odigravala u srcu svakog Srbina odvojenog od otadžbine, a ona je mnogo gora od telesne. (Istina je, da velika većina njih nikada nije bila baš toliko daleko, „tamo daleko“, budući da je velina većina ostala na Balkanu, ali iz perspektive običnog čoveka koji pre Balkanskih ratova nije otišao dalje od sopstvenog sela ili obližnjeg grada a sada je bio u tuđoj zemlji i nije znao šta se zbiva sa porodicom mu u njegovoj — to jeste bilo „tamo daleko“.)
Čežnja za domom i ognjištem, za ocem, majkom, sestrom, bratom, ženom, sinom, kćerkom, čežnja za rodnom grudom, za cvetanjem one šljive ispred kuće, za mirisom svojih brda, za stenama na koje puca pogled sa trema — bila je ogromna, a patnja što su daleko — bila je strašna. Jedna od najpotresnijih slika koje tu patnju prikazuju jeste ova fotografija čuvenog Samsona Černova, ruskog fotografa jevrejskog porekla, nastala na Krfu 1916. godine.
Na njoj možemo da vidimo pripadnike utaborene srpske vojske koja se odmara i obnavlja snagu za novi okršaj i novu borbu protiv Centralnih sila. Skroz levo je jedan vojnik koji, naslonjen na stablo masline, čini se gleda u kameru. Sa druge strane stabla je čovek koji sedi, koji možda puši a možda nešto pije, i zamišljeno gleda u daljinu. U sredini slike treći čovek leži pod šatorskim krilom, dok dvojica stoje i razgovaraju sa njim.
Melanholija ove fotografije — koja se zove „Maslinove grane ne mogu zameniti šljive u Srbiji. Krf, 1916.“ — gotovo je bez premca, i na prilično brutalan način nas podseća na jedan od najtežih perioda naše istorije, na iskušenje koje nam je silom nametnuto a koje smo po svaku cenu hteli da izbegnemo (otuda prihvatanje gotovo svih tačaka austrougarskog ultimatuma, ma koliko ponižavajući bili, osim jednog).
(Izvor: Telegraf)