Praksa sahranjivanja mrtvih na oko dva metra dubine je fenomen koji se primećuje u različitim kulturama i istorijskim periodima. Postoje tri osnovna razloga za ovu uniformnost dubine sahranjivanja.
Zaštita od zagađenja je dodatno obrazloženje za dubinu zakopavanja. Kako objašnjavaju vlasnici pogrebnih kuća, grob može postati lak plen za čistače, pse lutalice ili divlje životinje – ako je grob malo prekriven zemljom.
Shodno tome, dubina od dva metra je dovoljna da zaštiti grobno mesto od potencijalnog skrnavljenja.
Pretpostavimo da je nemoguće zakopati telo na maloj dubini zbog prisustva životinja.
U tom slučaju je zabranjeno zakopavanje tela na dubini većoj od 3-4 metra, jer može doći do kontaminacije podzemnih izvora vode.
Takva erozija može dovesti do rušenja groba ili guranja kovčega na površinu zemlje. Takođe je važno napomenuti da, ako se grobnica nalazi na maloj dubini, podložna je odnošenju usled poplava, piše portal “darada.co”.
Razlaganje tela oslobađa štetne hemikalije
Razlaganje tela oslobađa štetne hemikalije koje mogu da zagade tlo i podzemne vode, olakšavajući širenje raznih infekcija i bakterija.
Nejasno je odakle potiče tradicija kopanja grobova dubine dva metra.
Ovi standardi prvi put uspostavljeni u Engleskoj
Ovi standardi su prvi put uspostavljeni u Engleskoj u 17. veku.
Tokom ovog perioda (1665-1666), zemlja je bila pogođena posebno virulentnom epidemijom bubonske kuge, za koju se procenjuje da je ubila oko 100.000 osoba.
Crna smrt se širila brzo i sa velikom virulencijom. Zaražena tela nisu samo spaljivana, već i zakopana u zemlju.
Kako bi se osiguralo da su pokojnici sahranjeni na dovoljnoj dubini, gradonačelnik Londona je naredio da se grobovi iskopaju do dubine od najmanje šest stopa.
U modernom metričkom sistemu, šest stopa je približno 1,83 metra ili približno dva metra. Nakon toga, britansko iskustvo se raširilo širom Evrope.
(Žena)