Mnogi smatraju da je ovo jedna od najbrutalnijih egzekucija za počinioce zločina, koja ne samo da je imala za cilj da kazni u ovom životu već i u sledećem
LINGČI ili u prevodu sa kineskog „smrt od hiljadu rezova“ je praktikovan kao metod pogubljena od oko 900. do 1905. godine, kada je i zvanično zabranjen. Čitav jedan milenijum počinitelji najgorih zločina kao što su veleizdaja ili ubistvo roditelja su podvrgavani ovoj vrsti kazne sa samo jednim ciljem – da umru sporo i bolno, piše nacionalna geografija.
Dugotrajan i veoma brutalan proces izvodio je posebno obučen dželat koji je počiniocima zlodela pravio što više posekotina pre nego što umru ili izgube svest. Ova drevna kineska metoda mučenja se zbog toga danas smatra jednom od najokrutnijih i najbrutalnijih koje je osmislio ljudski rod.
Samo poreklo metode nije poznato, međutim, procedura nije bila komplikovana za izvođenje; zahtevala je drveni stub, osuđenika i dželata sa oštrim predmetom kojim je uklanjao tkivo žrtve sloj po sloj. Obično je počinjao od grudi, sa kojih je skidao mišiće sve dok rebra osuđenika ne bi počela jasno da se ocrtavaju. Zatim bi prešao na ruke, pa na butine.
Istraživači se danas spore oko toga koliko dugo je žrtva mogla da izdrži ovakvu vrstu mučenja, međutim, ono što se zna je da je nakon što bi izdahnula bila obezglavljena, a udovi bi bili odsečeni i položeni u korpu. Momenat „rasparčavanja“ prema konfučijanskoj misli kažnjava osuđenika u ovom ali i u sledećem životu jer je prema njihovom učenju sakaćenje nečijeg tela najstrože zabranjeno.
Kako kineski zakon nije precizirao nikakav poseban način na koji bi se izvodila kazna, čin lingčija se razlikovao od regiona do regiona. Neki izveštaji govore da su pojedini osuđenici bili mrtvi za manje od 15 minuta, dok su se drugi mučili satima – kada su morali da izdrže i do 3.000 posekotina. Sve ovo bi zavisilo od dubine reza, kao i od nivoa veštine dželata ali i težine zločina.
Koliko je čitav proces bio bolan i nasilan najbolje svedoče slučajevi optuženih za lakša krivična dela koji su osuđeni na ovaj vid kazne, a u čijim slučajevima bi se predstavnici vlasti sažalili i vremenski ograničili vreme patnje. Takođe, često se dešavalo da dobrostojeće porodice podmite dželata, koji bi već sa prvim rezovima ubio osuđenika.
Nisu se svi počinioci suočavali sa mogućnošću da budu osuđeni na ovako surovu kaznu, jer je lingči bio „rezervisan“ samo za najgore prestupnike i vrste zločina kao što su izdaja, masovno ubistvo ili ubistvo roditelja. Većina istraživača danas smatra da su mnogi izveštaji o ovoj kazni verovatno preuveličani i uklopljeni u senzacionalističku zapadnjačku priču o Kinezima kao „divljacima“.
Međutim, jedan takav slučaj je zabeležen i fotoaparatom početkom 20. veka. Tom prilikom je snimljeno pogubljenje Fu Ču Li-ja koji je osuđen za ubistvo svog gospodara na kaznu lingčija i to samo dve nedelje pre nego što je zvanično i zabranjen.
(Espreso/ Nacionalna Geografija)