Da li ste se ikada zapitali kako su nekada komunicirali naše bake i deke? Slali su pisma i nedeljama nestrpljivo čekali na odgovor u strahu da će se pisma možda zagubiti na putu i neće doći do njih.
Ta pisma kriju bogatstvo jezika i brojne uvide u živote pređašnjih generacija, onakve kakve nećete naći u filmovima.
Tu autentičnost je sa nama podelila i jedna mlada beograđanka, nakon što je pronašla pisma svog deke. Celovita ranjivost i lepota ljudske duše je pretočena u njih.
Sve je počelo ovako…
Njen deka M.T. je otputovao u Rusiju, tj. u Soči tokom sedamdesetih godina prošlog veka i tamo živeo punih pet godina, te je bio odvojen od svih članova svoje porodice. U tom periodu nije imao mogućnost da se vrati u rodnu Srbiju, čak ni na mesec dana.
Znate kako je ne videti svoje pet godina? To je bilo baš traumatično.“- ističe ona.
Sin M.T. bio odrastao čovek i imao svoje dete, kada je on počeo da radi u Rusiji, a pre toga je radio u Tanzaniji.
Bili su jako bliski i prosto je nemoguće da u tom slučaju ne šalješ nekome svakog dana pisma. Mada oni ipak nisu slali pisma svakog dana, već kad god bi imali priliku da ih pošalju.“, objasnila je naša sagovornica.
Dodala je da je njena baka tada imala oko pedesetak godina, te da je i ona sa dekom komunicirala putem pisama. Oni su jedno drugome pisali o svakodnevnim dešavanjima i pitali jedno drugo za zdravlje.
Naša sagovornica je govorila i o svom ocu koji je 1979. otišao da služi vojsku u Nemačkoj odakle je slao i primao pisma i razglednice. Ona je, kako kaže, pronašla hrpu razglednica iz te zemlje.
Tata mi je rekao da nije bilo nedelje da nije dobio pismo.“
Deda joj se vratio početkom 1980-ih iz Sočija i onda je krenuo da radi u Beogradu i izgradio dobar deo zgrada sa crvenom ciglom na Ceraku. Tada je ujedno od firme dobio i jedan stan za sebe.
Taj stan je dao svojoj ćerki, odnosno tetki naše sagovornice, dok je njegov sin živeo u njihovoj porodičnoj kući. Kuća je imala dva sprata, a sprat na kojem su oni bili smešteni je bio dvosoban, što je danas gotovo nezamislivo.
Bilo je jako teško živeti u takvim uslovima. Ali onda je nastupio procvat, kada je deda dobio veća primanja i obezbedio više prostora za celu porodicu.“
Kada se M.T. vratio iz Sočija, govorio je ruski jezik s obzirom da je stalno sarađivao sa ruskim stanovništvom. Nije zaboravio srpski jezik ali ga je govorio sa ruskim akcentom i zaboravio po neke srpske reči.
Naša sagovornica je takođe istakla da je pismo nepravilno napisano s obzirom na uticaj ruskog jezika. Neko vreme je doslovno ,,nabadao“ reči, dok se ponovo nije navikao na svoj maternji jezik.
Pisma u inostranstvu
Ideja o istraživanju kulture stanovništva od starijih generacije pala je na pamet i medijskoj ličnosti Džoani Borns, koja već neko vreme kupuje pisma i ostale značajne istorijske predmete putem interneta.
Ona kupuje zaboravljena pisma i dnevnike i putem njih otkriva kako su nekada živeli ljudi u Americi. Čitajući njihove reči saznaje njihove navike, hobije, zanimanja, prijatelje, porodicu i još mnogo toga.
Nekada predmeti deluju bezazleno ali čim ih otvori biva iznenađena sadržajem koji dolazi od ljudi iz raznih perioda života, staleža i interesovanja. Nijedno od njih nije isto i svako poseduje nezaboravan detalj istorije koja se pamti.
(Izvor Espreso)