Pomirenje nije uvek lako, ali je neophodno za svakog vernika koji želi da se približi Bogu i živi u skladu sa hrišćanskim vrednostima.
U današnjem društvu, mnogi vernici žude za duhovnim iskustvom u crkvi, ali često zaboravljaju na jedan od najvažnijih kanonskih uslova za to – pomirenje sa svima oko sebe. Dakle, ko je sa nekim u svađi, ne bi trebalo da ulazi u crkvu, pre nego što se sa njim izmiri.
Hrišćanstvo i pravoslavlje nas uči da pre nego što kročimo u sveti hram, potrebno je da sa svima budemo u miru i pomireni. Samo tada možemo istinski ući u Božiju prisutnost.
Prvi kanonski uslov da bi neko mogao da uđe u crkvu, da ne govorimo da se pričesti i učestvuje u bogosluženju, jeste pomirenje sa braćom i sestrama, kako u porodici, tako i u širem zajedništvu.
To znači da vernik mora da se pomiri sa svim onima sa kojima je imao nesuglasice, ili bilo kakve nesuglasne odnose. Samo tada, sa čistom dušom, može da stane pred Boga u crkvi.
Zato, ako majka odlazi u crkvu, neka se seti svojih najbližih i kaže: „Oprostite mi, deco!“ Ako otac odlazi, neka izgovori: „Oprosti mi, suprugo!“ Pomirenje nije samo čin reči, već i čin srca. Bez toga, crkva, kao duhovni dom, ostaje nedostupna. Iako možda osećamo duboku veru i poštovanje prema Bogu, bez pomirenja sa bližnjima, ne možemo se smatrati potpuno spremnim za prisustvo u svetoj crkvi.
Pomirenje nije uvek lako, ali je neophodno za svakog vernika koji želi da se približi Bogu i živi u skladu sa hrišćanskim vrednostima.
Pravi vernici se trude da svoj odnos sa drugim ljudima uvek zasnivaju na ljubavi, poštovanju i oprostu, kao što je nalagao i Isus Hristos.
Zaista, crkva nije samo građevina, ona je zajednica vernika, a pomirenje je prvi korak ka pravom duhovnom životu.
(Religija)