Muzika ima moć da nas vrati u prošlost, probudi uspomene i rasplamsa emocije koje smo davno potisnuli.
U bogatoj srpskoj muzičkoj tradiciji postoje pesme koje se ne pevaju samo glasom, već i srcem – one koje bude setu, čežnju i tugu sa kojom smo se saživeli.
Dve pesme se posebno izdvajaju i ostaju zauvek urezane u kolektivno pamćenje, kao simboli neprolazne melanholije deo našeg identiteta.
U srpskoj muzičkoj baštini dve pesme zauzimaju posebno mesto. Tužne su, setne i prepune slika koje svako od nas vidi kao film koji nas tera da zaplačemo.
One nisu samo deo muzičkog nasleđa – one su deo nas. U njima se prepliću istorija, lične priče, neuzvraćene ljubavi i neizreciva tuga.
I možda ih upravo zato, i posle mnogo decenija, pevamо sa istim žarom i suzom u oku, pogotovo u kafani u sitne sate – jer kroz njih bol postaje zajednički, a sećanje večito.
Najtužnije srpske pesme
„Tamo daleko“
„Tamo daleko“ nije samo pesma zbog koje nam zaiskre suze kad god je čujemo – to je priča o stradanju, izgnanstvu i snazi naroda koji je izgubio dom, ali ne i nadu.
Nastala tokom Prvog svetskog rata, na ostrvu Krf, postala je himna srpske tuge. Svaki stih odzvanja bolom vojnika i naroda koji su morali da napuste svoju zemlju, ali u srcu su je nosili gde god da su krenuli.
„Tamo daleko“ oduvek je bila više od pesme – bila je molitva, sećanje i zavet.
Pisali su je i pevali vojnici koji su preživeli golgotu povlačenja preko Albanije, dok su mislima bili u svom rodnom kraju, daleko iza neprijateljskih linija.
U njoj se mešaju ponos i bol, pa nije čudo što i danas, više od jednog veka kasnije, može da rasplače onoga ko je posluša.
I ne, „Tamo daleko“ nije samo nezvanična himna srpske dijaspore – ona je „lična karta“ svakoga od nas, pogotovo kad se iza ponoći nađemo u kafani.
Pevamo je s ponosom, suzama i knedlom u grlu, i uz veliku zahvalnost slavnim precima.
„Što te nema“
„Što te nema“ je sevdalinka uz koju plaču generacije, jedna od onih pesama koja ne traži objašnjenje – svako ko je čuje iz prve razume njen bol.
Nastala iz pera Alekse Šantića, a kasnije opevana u nebrojenim izvođenjima, ona je postala simbol čežnje i neprebolne tuge.
To nije samo ljubavna pesma, već i vapaj onih koji čekaju nekoga ko se nikada neće vratiti.
Svaki stih odzvanja pitanjem na koje odgovor nikada ne stiže, a svaka nota izaziva knedlu u grlu bilo da je slušamo u izvođenju pokojne Jadranke Stojaković, briljantne Amire Medunjanin ili dobrog kafanskog orkestra.
Spor tempo, dugi tonovi i emotivna interpretacija čine da ova pesma dira pravo u srce, dok se svaka nova izvedba samo nadovezuje na njenu već duboku emotivnu težinu.
I „Tamo daleko“ i „Što te nema“ nadživele su vremena u kojima su nastale. Ove pesme postale su deo našeg identiteta, simboli patnje, nostalgije, čežnje i ljubavi koja nikada ne umire.
(Žena)