Tuđice su sastavni deo srpskog, najzastupljeniji su svakako turcizmi i anglicizmi, međutim, manje je poznato da u svakodnevnom govoru koristimo i neke albanske reči.
Prema jednom istraživanju s početka 20. veka, u srpskom jeziku, uglavnom neformalnom, koriste se i neke albanske reči, odnosno reči koje vode poreklo iz albanskog jezika.
Njih oko 330. To u svojoj knjizi „Jezik naših šatrovaca“ iz 1928. potvrđuje i Živko D. Petković.
KEVA (majka)
Izraz „keva“, prema ovom tumačenju, nastao je od „kevati“, glagola stvorenog ukrštanjem albanske reči „ke“ (imaš) i srspke „davati“.
NJUPA (jesti)
Sleng nastao od izraza „njop“, dijalektske varijante za „ngop“ (zasititi se).
ŠORATI (urinirati)
Od albanske reči „šura“, što znači mokraća.
ŠLJAGA (šamar)
Od „špljak“, šamar.
KINTA (novac)
Izraz nastao od reči „kindrak“ (ćindark), stoti deo franga, nekadašnje osnovne novčane jedinice u Albaniji.
Reč „šešir“ je, po svemu sudeći, nastala od albanskog naziva za belu kapu sa ravnim temenom „šeše“, kakva se nosila u južnim krajevima zemlje.
Izraz se najpre čuo u Vojvodini, početkom 18. veka, kojim su, verovatno, cincarski i albanski trgovci nazivali kape s ravnim tememom.
Prof. dr Nailje Malja Imami i Marija Popović sa Filološkog fakulteta u Beogradu potpisuju rad pod nazivom „Albanizmi u srpskim i makednonskim govorima“, a ovo su reči koje su najupečatljivije u našem jeziku:
KOPILE (kod Safeta Hodže kopilj)
Hodža ističe da je ova reč iz albanskog jezika ušla u srpski i hrvatski, makedonski, bugarski, grčki i rumunski jezik, s tim što je u poslednja dva bolje sačuvala starije značenje kopile, kojom se imenovalo dete, što nije slučaj sa slovenskim jezicima, u kojima ona označava mladića ili devojku koji služe, a za nadoknadu dobijaju izdanak neke voćke ili biljke.
Čabej ukazuje na relativno rano preuzimanje ove reči u svim balkanskim jezicima.
MAGARAC (kod Safeta Hodže magare)
Hodža navodi da je ova reč iz albanskog jezika ušla u makedonski i bugarski kao „magare“, u srpski i hrvatski kao „magarac“, a u rumunski kao „magar“.
Napominje da se ta životinja u slovenskim jezicima izvan Balkana naziva „osao“, „osla“.
Ističe da se prema tumačenju E. Čabeja albanska reč „magar“ raščlanjuje na „maigar“, ali ne daje dalje objašnjenje, već samo upućuje na njegovu studiju „Studime gjuhësore I“ (1976) i na „Ajetija GjA 2“ (1968). Naime, Čabej stari oblik reči „gar“ dovodi u vezu sa sanskritskom reči „garimā“ („težak, Tovar“).
Stanišić napominje da ova reč može da se sretne u spisku albanizama i da se ona izvodi po Čabeju od „gar“.
Podseća da je Petar Skok odavno pokazao da je reč „magar“ slovenska metateza grčkog sinonima „gomari“ koja potiče od „gomos“ („tovar“), a otuda i kalk na slovenskom.
(Žena)