Nije ništa čudno da Srbi zaboravljaju one koji su im se našli u nekom trenutku kada im je to bilo potrebno. Naprotiv, to je postala simptomatična pojava, i ide sa motom: „Dok mi trebaš super si, a posle nije bitno šta se dešava sa tobom, važno je da je meni dobro“.
Pomenuta krilatica može se primeniti i na najmlađeg podoficira u svetu iz Prvog svetskog rata, Momčila Gavrića. On je sve učinio za Srbiju, ali za života nije dočekao da se po njemu nazove neka škola, kasarna ili neka druga institucija.
Evo zbog čega je Gavrić zaslužio da ga Srbi ne zaborave, i da se njegovo ime ureže u pamćenje. Rođen je 1. maja 1906. godine u Trbušnici kod Loznice, kao osmo dete Alimpija i Jelena Gavrić.
Kada je počeo Prvi svetski rat imao je samo osam godina. Avgusta 1914. godine, ostao je sam, naime, austrougarski vojnici iz Hrvatske domobranske 42. divizije (poznata i kao „Vražja divizija“) ubili su mu oca, majku, sestre, braće i babu, a kuću zapalili.
Gavrić je preživeo slučajno ili sudbina je tako odredila. U trenutku masakra njegove porodice, on je bio kod strica, otac ga je poslao da nađe zapregu.
S obzirom da je ostao bez doma i porodice, pošao je u Gučevo da traži srpsku vojsku. Potragu je uspešno završio, prihvatili su ga u Šestom asrtiljerijskom puku Drinske divizije, pod komandom majora Stevana Tucović, brata Dimitrija Tucovića.
Gavrić im je odmah ispričao šta mu se dogodilo, a kada su to srspki vojnici čuli, istog trena su pošli da ga osvete. Major Tucović je naredio vojnicima da svakog dana daju Gavriću da opali tri puta iz topa da bi na taj način osvetio svoju porodicu. Sa samo devet godina. Gavrić je dobio čin kaplara.
Dve godine kasnije, na Kajmakčalanu, vojvoda Živojin Mišić je bio šokiran kada je video uniformisanog 11-godišnjeg dečaka.
Nakon što mu je Tucović objasnio situaciju, i upoznao ga sa činjenicom da je Momčilo sa njima još od Cerske bitke, vojvoda ga je unapredio u čin podnarednika, i objavu poslao svim jedinicama naše vojske.
Kao pravi vojnik učestvovao je u proboju Solunskog fronta, bio je nosilac Albanske spomenice, Spomenice Prvog svetskog rata i Ordena zasluga za narod.
Lejdi Pedžet ga je zvala “srpski vitez”, Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu, francuski predsednik Miteran mu je 1985. godine dodelio orden, a general Lepardije lamentirajući rekao:
“Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima”. Danas ima ulicu u Beogradu, u naselju Stepa Stepanović. Nakon rata, pohađao je gimnaziju “Henri Rajt” u Londonu, potom završio grafičarski zanat i obuku za vozača u Beogradu.
Radio je u fabrici hartije “Vapa” u Beogradu. U Drugom svetskom ratu hapsili su ga Nemci, a posle rata i partizani. Ali mu nisu naudili. Umro je 1993. godine.
(Izvor: Telegraf)