Pontije Pilat je ostao upamćen kao rimski namesnik Judeje koji je doneo presudu koja će zauvek promeniti tok ljudske istorije – presudio je Isusu Hristu i poslao ga na razapinjanje.
Pontije Pilat je obavljao funkciju rimskog prokuratora Judeje od 26. do 36. godine. Kako se u to vreme, Rim proširivao, zauzimao Meridijan, Isus je bio pretnja Rimu, i to njegovo ćutanje na ispitivanju je obuzelo Pilata.
Prema biblijskim zapisima, nije bio siguran u Hristovu krivicu i pokušavao je da ga oslobodi, ali je, pod pritiskom naroda i jevrejskih starešina, popustio i naredio pogubljenje. U znak distanciranja od te odluke, ceremonijalno je oprao ruke i rekao: „Nevin sam od krvi ovoga pravednika“.
Ipak, tog dana je doneta presuda koja će ga večno obeležiti kao čoveka koji je dopustio razapinjanje Sina Božijeg.
Istorijski izvori o životu Pontija Pilata nakon suđenja Isusu Hristu su oskudni i protivrečni. Neki tvrde da je Pilat bio duboko pogođen sopstvenom odlukom i da je ostatak života proveo u griži savesti.
U hrišćanskom predanju često se pominje da je patio od depresije, anksioznosti i duhovne agonije, te da je na kraju – ophrvan sramotom i krivicom – izvršio samoubistvo.
Ovo tumačenje podržava ideju da zlikovci iz Hristove muke nisu mogli proći nekažnjeno – i da su, poput Jude Iskariotskog, završili tragično.
S druge strane, istorijski zapisi ne potvrđuju njegovu nasilnu smrt.
Prema nekim izveštajima, Pilat je nakon kraja svoje službe mirno otišao u penziju, verovatno na imanje izvan Rima, gde je proveo ostatak života bez značajnih događaja vrednih beleženja. Upravo ta tišina oko njegove smrti za neke predstavlja dokaz da ga Božija kazna ipak nije stigla na ovom svetu.
Bez obzira na to da li je umro u tišini ili tragično skončao, jedno je sigurno – Pontije Pilat ostaje simbol čoveka koji je, uprkos sumnji u sopstvenu presudu, prepustio pravdu masi i izabrao da ćuti kada je istina vapila.
U nekim hrišćanskim tradicijama, Pilat je čak i kanonizovan – posebno u pojedinim etiopskim crkvama, gde se smatra da je kasnije došao do pokajanja i da je postao vernik. Međutim, većina ga i dalje vidi kao hladnog i bezosećajnog činovnika koji je imao priliku da spasi Hrista – i nije to učinio.
Sudbina Pontija Pilata, bez obzira na istorijsku istinu, nosi snažnu poruku – da se odlukama donetim iz straha, pritiska i komformizma može zauvek obeležiti nečiji život. I da čovek, čak i kada pokuša da „opere ruke“, ne može pobeći sopstvenoj savesti.
Kao što nas Isus uči da praštamo, možda postoji nada da je i Pilat, u nekom trenutku svoje tišine i samoće, pronašao put ka istinskom pokajanju.
Jer, kako piše u Jevanđelju: „Ko ima uši da čuje, neka čuje.“
(SD)