Greh nije neko imaginarno stanje, već se težina greha direktno odražava u našem životu, jer je on bolest volje. Ne radi se o tome da Bog ne može da oprosti neki greh, već o tome da je zauzeti stav prema jevanđelju Hristovom isključiv da ne ostavlja prostor za promenu i pokajanje.
Da bi se shvatili težina i ozbiljnost greha, prvo je potrebno pojasniti značenje tog stanja, ističu sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.
– Greh se definiše kao bolest volje. Volja ima projekciju u stvarnosti, tako da greh nije neko imaginarno stanje loše sentimentalnosti, nego se njegova težina direktno obelođanjuje u našem životu. Iz svakodnevnog života znamo koliko je kolebljiva volja problematična i kakve posledice ostavlja na nas. Svaka podeljenost odluka i podvojenost razmišljanja dovodi čoveka u konflikt sa samim sobom, a potom i sa drugima. Ovakvo stanje razmimoilaženja sa sobom i mimoilaženja sa drugim je stanje greha – kaže Nikola Lukić, asistent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Greh, dakle, nije isključivo neka duhovna katerogija koju s vremena na vreme konstatujemo, nego stvaran problem našeg postojanja i odluke šta želimo da budemo, dodaje on.
Najveći greh je naša upornost da se ne pokajemo
– Reči Svetog Pisma: „Svaki greh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima“, nemaju za cilj da nas zaplaše, nego da obelodane istinsku brigu za čovekovo postojanje, kako u ovom tako i u budućem vremenu. Setimo se primera neke poročnosti i zavisnosti i bice nam jasno koja je posledica bolesti volje tj. greha. Hula na Duha Svetoga predstavlja negativni unutrašnji stav prema delu Hristovom koji je nepromenljiv, a shodno tome neoprostiv. Ne radi se o tome da Bog ne može oprostiti neki greh, već o tome da je zauzeti stav prema Jevanđelju Hristovom do te mere pervertiran i isključiv da ne ostavlja prostor za promenu i pokajanje. Hula na Duha Svetoga je naše trajno „ne“ pozivu Božijem i naša uporna i svesna nepokajanost i istrajavanje na putu samodovoljnosti – ističe Lukić.
Sedam smrtnih grehova
Postavlja se pitanje kakav je onda status sedam smrtnih grehova? I zašto su oni smrtni ili su smrtniji od drugih?
– U pitanju su: gordost, srebroljublje, blud, zavist, prejedanje, zlopamćenje i lenjost. Apostol Pavle nam jasno svedoči: „Plata za greh je smrt“. Smrt je prirodna posledica greha, kao što je propast prirodna posledica loših odluka. Dakle svaki greh je potencijalno smrtan zato što istrajavanje u njemu trajno oštećuje naše biće. To je virus koji napada naš sistem i ako se taj virus umnoži ili ne onemogući na vreme, sistem će pasti sa svim neizbežnim posledicama koje su nam poznate – objašnjava on i dodaje da se u ovom slučaju pominje i gnev, ali da je gnev zapravo moguća posledica bilo kog od pobrojanih grehova, nerazumevanja i nemoći.
Ipak, postoji razlog što se baš ovi gresi naglašavaju i nazivaju smrtnim, dodaje.
– Zato što se oni ne čine po nemoci, nego uvek sa vlastitom voljom i namerom. Oni su i uzrok mnogih drugih grehova. Njihovu ozbiljnost najbolje shvatamo u antitezi sa vrlinama koje su im suprotstavljene. Za gordost, to je smirenje. Gordost je stanje u kome čovek nepravilno procenjuje svoj odnos prema drugome, smatrajući se boljim ili poželjnijim. Smirenjem se čisti zamagljeno ogledalo spoznanja i naši nam nedostaci postaju vidljiviji, a samim tim se preporučuju za ispravljanje.
Srebroljublje ili gramzivost trajno oštećuje naš osećaj za drugog, a pravo viđenje situacije je „gde je blago vaše, onde je i srce vaše“.
Blud poništava svetinju tela, insistirajući na prenaglašenoj čulnosti i strasti i traži od čoveka da se poistoveti sa nagonom.
Zavist nas razboljeva svojim prisustvom, jer zavideći drugom mi mučimo sebe, a ne onoga kome zavidimo. Zavist se rada iz osećanja da ne želimo da priznamo da postoji neko bolji od nas u onome što radimo. Da, ipak postoji bolji! „Čašću činite jedan drugoga većim od sebe“ je lek za samoljublje.
Prejedanje nas i fizički oštećuje i jasno pokazuje da greh ima i fizičke posledice.
Zlopamćenje je izricanje suda samom sebi. U molitvi Očenaš kažemo: „I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“. Da li opraštamo ili da nam se sudi po našoj nemilosti? I kako to da mi ne želimo da razgovaramo sa nekim, a želimo da Bog sluša nas?
Lenjost je osnovni problem. Hrišćanski život je dinamična realnost koja uvažava promene i realno i hrabro se susreće sa problemima, a ne maskira ih pasivnošću. U osnovi nepokajanja leži lenjost – objašnjava on.
(Religija)