Paul Aleksandar je imao samo šest godina kada mu je otkrivena dečija paraliza. To je bilo u leto 1952. godine. Istog momenta dečak je stavljen u sanduk nazvan „veštačka pluća“ u kojem je ostao preko 70 godina.
Tih godina dečija paraliza je odnela bezbroj žrtava. Preko hiljade ljudi je preminulo, dok je mnogo njih ostalo nepokretno. Zbog nedostatka tehnološkog napretka u medicinskom svetu, najbolji način za borbu protiv ove bolesti bilo je nešto što se nazivalo „gvozdena pluća“.
Aleksandar je imao samo šest godina kada je ušao u kuću žaleći se da se ne oseća dobro. Njegova majka je već znala šta je u pitanju. Medicinsko osoblje joj je savetovalo da dete leči kod kuće, jer tada mesta u bolnici više nije bilo.
Nakon pet dana dečak je izgubio motoričke funkcije. Njegova sposobnost disanja postepeno je opadala. On pada u neku vrstu kome i budi se u gvozdenim plućima, okružen medicinskim osobljem, sa ograničenim kretanjem.
U tom metalnom sanduku Paul živi do dana današnjeg. On je paralizovan od vrata pa naniže, ali to ga nije sprečilo da živi i da nikad ne odustane.
Na pitanje novinara kako provodi dane, Paul kaže: „Radim sve što i normalan svet: kad se probudim operu mi zube, doručkujem, obrijem se i umijem, čitam, gledam tv i slikam…“
Paul godinama koristi hvataljku sa kojom upravlja pomoću zuba. Tom hvataljkom drži četkicu i boji, okreće stranice knjiga, koristi kompjuter…
Gledajući njega mnogi pomisle da je ovo najnesrećniji čovek na planteri, ali Paul Aleksandar je zapravo jedan od srećnika koji je uspeo da preživi dečiju paralizu. Uprkos gvozdenim plućima, mnoga deca u to vreme nisu preživela.
„Nikad nisam odustao, niti ću ikad odustati,“ kaže ovaj neobični čovek.
(Izvor: Stil)