Žena koja je krala decu od siromašnih i prodavala ih bogatašima nije prezala ni od čega – važan joj je bio samo novac.
Džordžija Tan je bila žena koja je pokrenula crno tržište za bebe koje je otimala kako je stizala i preprodavala ih bogatim porodicama.
Najtraženije su bile bebe sa plavom kosom i plavim očima, a Džordžija ih je otimala iz automobila, u prolazu, iz crkve, sa igralištima… Neke je ukrala još iz porodilišta, a podmićivala je medicinske sestre, čistačice, pa čak i doktore velikim sumama novca.
Procenjuje se da je Džordžija ukrala preko 5.000 dece između 1924. i 1950. godine i da je oko 500 umrlo od strane društva kao posledica loše nege, bolesti i, kako se sumnja, zlostavljanja.
Džordžija je imala razna sredstva za nabavku beba i dece za svoje bogate mušterije. Podmićivala je medicinske sestre i doktore u porođajnim salama, koji bi potom rekli novopečenim roditeljima da su im bebe mrtvorođene.
Njena organizacija je brzo otimala bebe rođene u zatvorima i mentalnim odeljenjima. Džordžijini agenti su krali stariju decu sa ulice govoreći im da su im roditelji umrli. Da bi prikrili svoje tragove, Džordžija je falsifikovala evidenciju o usvajanju i uništavala svaki trag o poreklu ove dece.
Knjiga „Pre nego što sam bila tvoja“, autora Lise Vingate otkriva jezive detalje o otmicama Džordžije Tan.
Ova žena i njeni saradnici bi rasturili jednu porodicu, da bi udovoljili drugoj. Te rane su bile tako duboke da nikad nisu zaceljivale, a gubitak se protezao na generacije koje su dolazile.
Džordžija bi usvojiteljima rekla da su deca „prazne ploče“, te da će se bez problema uklopiti u novu porodicu – što naravno, nije bilo istina.
Džordžija Tan je dolazila iz imućne porodice. Otac joj je bio okružni sudija koji se bavio decom beskućnika. Džordžijin stariji brat Rob, bio je jedan od ove dece sa ulice, koju je bogata porodica Tan usovjila.
Džordžija je planirala da ide stopama svog oca i radi kao sudija, ali se otac protivio smatrajući to zanimanje previše muškim. Prisiljena da studira muziku, Džordžija se neko vreme primirila sve dok nije počela da se bavi socijalnim radom.
Počela je da smešta siromašnu decu u domove za usvajanje, bez saglasnosti oba roditelja.
Zakoni o zaštiti dece nisu bili tako strogi kao danas, dozvoljavajući Džordžiji da radi ono što je htela. Zato Džordžija nije pazila šta radi, pa su je roditelji često tužili za otmicu.
Zbog toga se Džordžija iz Misisipija seli u Teksas gde pokreće tržiše beba.
Tanova je postavila oglas u novine sa fotografijom nasmejane bebe ispod koje je pisalo: „Želite pravi, živi božićni poklon?“ Kao da su deca lutke ili kučići.
Džordžijina najodanija saučesnica bila je Kamil Keli, sudija suda za maloletnike u gradu. Kao i Tan, Keli se pretvarala da radi u najboljem interesu za decu. Keli bi jednim potezom olovke uklonila roditeljska prava i prenela ih na Tanovu, otvarajući put za usvajanje.
Tan je u suštini vodila klasni rat. Ona je verovala da postoje dve vrste ljudi: siromašni, koje je smatrala nesposobnim roditeljima, i bogati. U tom procesu ona je punila svoju kasu.
Veliki novac je dobijala od raznih agencija za usvajanje koje su joj izdvajale i po 5.000 dolara.
Sredinom 1940-ih, Džordžiji je dijagnostikovan rak materice, a uskoro su i njena zlodela počela da izlaze na videlo. U poslednjim mesecima njenog života, pokrenuta je istraga protiv nje.
Najviše su je teretili za bogatstvo koje je zgrnula, a ne i za otmicu beba.
Džordžija Tan je imala 59 godina kada je umrla u kući od raka. Nikada nije morala da se suoči sa svojom kaznom.
Njena saučesnica Keli, umire od moždanog udara.
Procenjuje se da je Džordžija ukrao preko 5.000 dece, a ironija je ogromna kada se zna da je ovaj slučaj pokrenuo priču o legalnom usvajanju dece za parove koji nisu mogli da imaju decu.
U isto vreme, uspostavljena je štetna pravna procedura: Pošto je Tanova zagovarala praksu zatvorenih, tajnih usvajanja, Evidencija o usvojenoj deci je zapečaćena, a njima je zabranjeno da saznaju identitet svojih bioloških roditelja.
(Stil)