Otišao je pre sedam godina u drugu državu na stričevu sahranu i vratio se kući sa saznanjem da mu je on zapravo biološki otac, iako je tehnički, pravno, bio otac od dana njegovog rođenja.
U Severnoj Karolini, ako žena zatrudni i u braku je, njen muž se upisuje u knjigu rođenih kao otac – barem je to bio zakon kad je Demijan rođen.
Nije, kako kaže, siguran da li je to i danas slučaj.
– Moja majka je bila udata za mog „strica“ kad sam se rodio, iako više nisu bili zajedno. Bili su razdvojeni neko vreme i ona je živela i bila u vezi s mojim „ocem“, njegovim bratom. Budući da je još uvek bila u zakonskom braku sa Džonom, mojim „stricem“, po zakonu je njegovo ime bilo u mom rodnom listu – priseća se američki autor Demijan Delun.
Kada je pitao majku zašto je ime Džona navedeno pod ocem, ona je samo promrmljala nešto. Nikada mu nije rečena istina sve do dana kada je Džon umro, piše YourTango.
– Moj deda se malo previše napio u noći kad je bdeo i rekao mi je istinu. Prošlo je već sedam godina i još uvek razmišljam o tome da li bi moj život bio drugačiji da sam odrastao znajući ko mi je pravi tata i da li bi se stvari promenile da mi je data prilika da ga poznajem kao oca umesto da ga gledam kao strica. Iskreno, verovatno ne. S njim sam proveo približno isto vreme kao i s tatom i nije se prema meni ponašao ništa drugačije nego prema svojoj biološkoj deci. Iako sam i ja bio njegovo biološko dete – kaže Demijan.
Deda mu je rekao da je Džon znao da je on njegov otac, ali je to držao za sebe.
Delun je zahvalan na vremenu koje je proveo sa Džonom, čak i ne znajući ko je on zapravo, jer su ti trenuci bili oni u kojima nije bio izložen Franku, „lažnom ocu“, i njegovom zlostavljanju, a kasnije i zlostavljanju od strane očuha, Čarlsa…
– Kako sam ostario i dobio svoju decu i odgajao ih uz pomoć žene, koja im nije biološka majka, shvatio sam da se ne radi nužno o tome ko je u krvnom srodstvu, a ko nije, radi se o tome ko se pojavi. Nisam imao pojma da je Džon moj biološki otac sve dok nije otišao. Naravno, znao sam da je biološki povezan sa mnom, ali to nije bilo ni važno. Čak ni tada nije imao nikakvu stvarnu obavezu da provodi vreme sa mnom, barem ne zakonski. Mogao je da me ostavi kod kuće da patim i niko ne bi ni okom trepnuo. Ali nije – kaže on.
Ni žena ni on nemaju nikakvu porodicu o kojoj bi mogli da govore, a s kojom imaju bilo kakve veze, osim dece.
Ali to ne znači da nemaju porodicu. Dovoljno su, kako kaže, srećni da su konačno našli sopstvenu porodicu kojoj je stalo do njih i koja želi da bude deo njihovih života.
– Podržavaju nas u dobru i u zlu, onako kako porodica treba. Nažalost, bila je potrebna smrt da shvatim ko mi je pravi otac, ali bolje ikad nego nikad. Najveću lekciju koju sam naučio, jer sam život proveo ne znajući ko mi je zapravo otac, došla je od mog dede koji je proveo godine života noseći u sebi tajne svoje dece, preuzimajući njihov teret, zločine koje su počinili i osećajući se krivim zbog toga kako su ispali kao odrasli. Bilo mu je teško da uživa u životu zbog svoje dece i njihovih tajni, a ja odbijam da živim na taj način. Neću dozvoliti da moja porodica ili bilo ko drugi diktira uslove moje sreće – ističe Demijan.
(Izvor: Kurir / 24sata)