Otac Rafailo odgovorio je zašto dobrim ljudima često ide loše u životu
Rafailo Boljević iguman je manastira Podmaine
Rođen je 3. septembra 1975. godine u Podgorici, od oca Ljubiše i majke Julije. Po rođenju je dobio ime Mihailo.
Zamonašen je 27. avgusta 2006, kada je i dobio monaško ime Rafailo. U čin jerođakona rukopoložen je 29. avgusta 2007, a u čin jeromonaha 22. decembra 2007. godine. Amfilohije Radović, mitropolit crnogorsko-primorski, 10. januara 2010. odlikovao ga je zvanjem igumana. Nastojatelj je manastira Podmaine od 2009. godine, kada je naslijedio dotadašnjeg igumana Benedikta.
Jeromonah Rafailo je zapažen po svojim besedama. Svake nedelje u večernjim satima u manastiru Podmaine otac Rafailo održava duhovne večeri i predavanja koja putem interneta prati na desetine hiljada vernika.
Otac Rafailo odgovorio je zašto dobrim ljudima često ide loše u životu
Mnogi ljudi se pitaju da li je u redu da se pravedni i uzorni hrišćani muče u životu, dok nekim grešnim ljudima koji ne prezaju ni od čega i nemaju jasne granice, sve ide od ruke. Zašto deca i pravednici stradaju, ako je Bog pravedan?
Često se ljudi pitaju da li je u redu da pojedinci žive raskalašnim načinom života, da lažu, kradu, ulaze u poroke i odriču se vere, pa se na kraju ovozemaljskog životnog puta pokaju i odu u raj, pa prođu isto kao ljudi koji su se držali vere i odolevali iskušenjima.
Otac Rafailo kaže da ima razlike kada Bog da muku pravedniku i kada je da grešniku.
“Muka pravednika podstiče i još više proslavlja, a kad je čovek “pogan”, onda mu se daju posebna iskušenja koja treba da slome njegovu gordost. Obično su jako teška, naporna i ne može niko da ti pomogne jer ih je Bog dopustio. Ni svetac. Džabe se “pogan” čovek moli, mora da ćuti i trpi. Obično ta epitimija traje dok se duh ne skrši, gordnost potpuno ne raznese i dok čovek ne zajauče, ali molitveno, da mu se sa jaukom i molitva čuje. To je težak proces, teška terapija, ali je spasonosna. Svaka druga varijanta ne dovodi do spasenja. Ali ako čovek pređe granicu i uđe u zonu duhovno mrtvih, nesposobnih za pokajanje (to ne meri čovek nego Bog), on digne ruke od takvog čoveka, pa se u narodu kaže Od njega je i Bog digao ruke.”
Kad vidite da loš čovek svašta radi, loše misli, govori i dela, od takvog se treba maći. To je već ozbiljno zatrovana zona i božijeg blagoslova nema, Bog se povukao. A kada vidite da dobroj duši pomalo loše ide, znajte da je Bog svoju ruku spustio na njega, da se iscedi sav gnoj dobrog, iz duše, iz kostiju i to su obično bolni procesi, ali ne treba zažaliti, jer će njima zasigurno doći dobro, kako na ovom, tako i u zagrobnom životu. Životne borbe nas izbavljaju iz večne muke. To što pretrpi čovek u ovom životu, to je miran san u odnosu na ono šta bi ga čekalo na mučnu večnost.
(Espreso/Srbija Danas/Manastir Podmaine)