Protojerej, prof. dr Ljubivoje Stojanović ističe da su ove tragedije velike, ali postoje stvari koje se ne rešavaju novim sukobima jer bi to bilo umnoženje nesreće.
Nakon tragedija u Cetinju i Arilju, a u kojima su živote izgubila i deca, oglasio se patrijarh Porfirije, izrazivši zabrinutost, a sad je otac Ljuba izneo niz upozorenja, ali i načina kako da se suprotstavimo zlu.
– Došao je đavo po svoje, a ovi događaji nam nedvosmisleno to potvrđuju… potrebno je promisliti o svemu: „Kakav sam ja čovek, da li sam brzoplet, lakoveran?“. Jer ideolog zla je tihi šaptač, Satana, i on podstiče na isto – objašnjava otac Ljuba.
Čovek podstaknut kroz različite načine postaje nemoćan i sa oružjem u džepu misli da je siguran, a zapravo je nesiguran čim čini takva nedela.
– Šta može biti jače od čoveka, da sluša nagovor na zlo? Svi mi imamo u sebi tu crtu nepoverenja – kad neko priča o nečemu dobro mi kao da to ne želimo da slušamo, kad jedne druge pitamo šta ima novo očekujemo loše, a ne dobre vesti…
Kad čujemo dobre novosti u nama se budi zavist, pogrešno se borimo sa sobom i podležemo toj ideji da smo uskraćeni, zatvaramo se, postajemo nesigurni i onda sine ideja, pogrešna samouverenost i samovolja ubijaju u nama sigurnost.
Kada je čovek siguran, a ne lažno samouveren, on će prihvatati uspehe i padove, ali za to je potrebno biti čovek, a ne lakoveran – navodi otac Ljuba i napominje da nedostataku samokontrole loše doprinosi dodatak alkohola.
Kaže da su Arilje i Cetinje velika opomena da ne budemo brzopleti u zlu. Da prestanemo da ugrožavamo druge misleći da ćemo biti srećniji ako nekog unesrećimo, kao i da nikom neće biti bolje ako nekom oduzme život.
– U Bibliji je brat ubio brata, jer je zavideo njegovom uspehu. Umesto da traži pomoć od njega on ga je eliminisao.
Kain je završio na kraju kao besputnik i u našoj prirodi postoji taj Kaionov komplek kojim se ne bavimo. Imamo osećaj nesigurnosti. Te rane u životu postoju naše mane.
Kaže da čovečanstvo ide ka samouništenju i obične ratove izazivaju ljudi koji sede u udobnim foteljama, a iste završavaju iz fotelje dok za njih ginu nevini ljudi.
– Moramo da se naučimo da praštamo, da se ne ponašamo gordo i osiono, misleći da ćemo da donesemo blagostanje našom zamišljenom pravdom u kojoj nema suda za nas, jer se smatramo bezgrešnima. Apostol Pavle kaže da ne dajemo mesta đavolu jer nisu njegove namere nepoznate. Gnevite se, a ne grešite, sunce da ne zađe u gnevu vašem.
Pominjući zločince smatra da se njima ne treba previše baviti, već se sada okrenuti molitvi kao duhovnom izdizanjuiznad tragičnog događaja.
– Ne bih predložio da se iko bavi njima, osim nadležnih instittucija, već da se pomolimo za pokoj duše i za ozdravljenje povređenih. Pod utiskom tog događaja ne treba da optužujemo jedni druge, već da preispitamo svoju zlovolju.
Da li smo kod nekih drugih izazvali zlovolju i možemo li je promeniti kod nas samih. Kad naše razgovore pretvorimo u radost susreta i prevaziđemo potrebu za sukobom, bez obzira da li se u tom susretu misaono mimoilazimo, biže nam dobro.
Kaže da su ove tragedije velike, ali postoje stvari koje se ne rešavaju novim sukobima jer bi to bilo umnoženje nesreće.
– Ide Božić, treba naučiti da razlikujemo radost života od veselja. Radost kao dobra nada i veselja su različiti, jer veselja mogu biti suvišna ako su neumesna. Ne kradimo jedni drugima radost života.
Ističe da treba da sačuvamo optimizam i ozbiljnost, našu slobodu od greha a ne slobodu za greh, kako bi svako zlo pobedili čineći dobro. Jer ako bismo ušli u zlo boreći se na isti način ulazimo u vrzino kolo .
– Kada čovek zlo pobeđuje dobrotom radi ispravnu stvar. Kad nam crne misli dođu na um, prevazilazimo ih tako što ćemo na račun neistomišljenika izgovoriti molitvu „Bože pomozi svima pa i meni“, a ne uvredu. Tada ćemo biti i Božiji i svoji i đavo neće imati šta da traži u nama i među nama – zaključuje otac Ljuba.
(Religija)