Ispovest muža koji je ženu ostavo s bolesnom majkom i sa ljubavnicom otišao na odmor, nosi važnu poruku.
Novi projekat, novi ljudi u kancelariji. Marina nam je došla kao marketarka – bistra, energična, sa zaraznim smehom.
Bila je dašak svežeg vazduha u našem ustajalom društvu sa svojim večitim rokovima i korporativnom rutinom.
Počeli smo da ostajemo do kasno posle posla. Isprva je to bilo zarad projekta, a onda – samo za razgovor. Slušala me je na način koji Lena nije slušala mnogo godina.
Gledala me je sa divljenjem, smejala se mojim šalama i pitala za moje mišljenje.
A kod kuće me je čekala umorna žena, beskrajni razgovori o svakodnevnim problemima i bolesna tašta, koja već treću godinu živi sa nama nakon moždanog udara.
Lena se pretvorila u iscrpljenu medicinsku sestru, a ja u osobu koja je trebalo negde da se sakrije od ove teške stvarnosti.
Prvi poljubac sa Marinom dogodio se u taksiju posle korporativne zabave. Dugo sam sebe ubeđivao da to ništa ne znači, da je to samo trenutna slabost. Ali nedelju dana kasnije već smo se sastajali u njenom stanu, a ja sam smišljao nove izgovore za Lenu.
„Sastanak se odugovlačio. „Saobraćajne gužve“. „Moramo da završimo hitan projekat.
Laž je postao moj drugi jezik.
— O čemu razmišljaš? – Marina je sela do njega, kosa joj je, vlažna od bazena, mirisala na hlor i skupi šampon.
„Oh, samo tako“, napeto sam se osmehnuo. — Zvali su iz kancelarije.
„Obećao si da nećeš pričati o poslu“, napući se ona. – Ovde smo da se odmorimo. Zaboravi na sve.
To je bio problem – nisam mogao da zaboravim. Nisam mogao da izbacim iz glave sliku Lene, koja je sada menjala majčin krevet ili joj merila krvni pritisak. Lena, koja je verovala da sam na važnim pregovorima u Istanbulu.
Turneja u Antaliju bila je Marinina ideja. „Potrebna vam je promena scene, potpuno ste istrošeni“, rekla je ona. I pristao sam, smišljajući za svoju ženu priču o važnom sastanku sa turskim partnerima.
— Idemo na more? – povukla me je Marina za ruku. — Pogledaj zalazak sunca! Išli smo obalom, a topli talasi lizali su nam noge. Marina je pričala o nečem veselom, smejala se, a ja sam klimnuo, osećajući kako unutra raste čudna praznina.
„Saša, ti me uopšte ne slušaš“, njen glas me je izvukao iz misli.
– Izvinite, bio sam izgubljen u mislima.
– O čemu? – Zastala je gledajući me u oči. – O njoj?
Ja sam ćutao i to je bio odgovor.
„Slušaj“, Marina mi je stisnula ruke, „znam da ti nije lako. Ali zaslužuješ da budeš srećan. Zaslužuješ da živiš punim životom, a ne da se vezuješ za bolesnu staricu i iscrpljenu ženu.
Njene reči su me pogodile kao šamar. „Bolesna starica“ je ono što je zvala Lenina majka, žena koja me je nekada prihvatila kao svog sina.
„Ne govori to“, povukao sam se.
– Kako da to kažem? – u njenim očima besne ogorčenje. – Vi ste ovde sa mnom, ali moje misli su uvek tu. Živiš dvostrukim životom, Saša. I uništava te. Mora se napraviti izbor.
Izbor. Jednostavna reč, iza koje se krio čitav ponor posledica.
„Idemo na večeru“, povukao sam je prema nasipu, izbegavajući razgovor. — Čuo sam da danas u restoranu svira živa muzika.
Nisam mogao da spavam noću. Marina je hrkala pored mene, izvaljena na široki krevet, a ja sam gledao u plafon i u glavi ponavljao našu priču sa Lenom.
Univerzitet na kome smo se upoznali. Naš prvi mali stan. Venčanje u krugu bliskih prijatelja. Njene suze radosnice kada sam dobio unapređenje.
Moja podrška kada je ostala bez posla. Neprospavane noći kada je njena majka hospitalizovana sa moždanim udarom i naša zajednička odluka da je primimo, jer „kako bi drugačije, Saša, ona je mama“.
I postepeno se naš život pretvorio u beskrajnu seriju smena pored pacijentovog kreveta, razgovora o lekovima, poseta lekaru.
Tražio sam spas u poslu, Lena u brizi za majku. Kao da smo zaboravili da smo nekada bili zaljubljeni par u snove i planove.
A onda se pojavila Marina, i ja sam se setio kako je to biti slušan, diviti mi se, osećati se živim.
Tiho sam ustao iz kreveta i izašao na balkon. More je šumilo u mraku, podsećajući nas na to kako smo Lena i ja jednom sanjale da kupimo kuću pored vode.
„Dočekićemo izlaske i ispraćati zalaske“, rekla je, a ja sam obećao da ću jednog dana ostvariti njen san.
Telefon u njegovoj ruci pokazivao je tri sata ujutru. I u Moskvi. Lena je verovatno budna i sluša majčino disanje.
Otkucao sam poruku:
„Kako si? Zabrinut sam“.
Prst je lebdeo iznad dugmeta za slanje. Onda sam obrisao tekst i napisao:
„Vraćam se. Rezervisao kartu za sutra. „Drži se, uskoro ću doći.
Poruka je odletela u noć i osetio sam čudno olakšanje.
Ujutru sam imao težak razgovor sa Marinom.
Nisam znao šta bih joj rekao ni kako bih objasnio svoju odluku. Nisam bio siguran da radim pravu stvar ili da mogu bilo šta da promenim u svom odnosu sa Lenom. Ali sigurno sam znao da ne mogu da nastavim ovaj dvostruki život.
Negde duboko u mojoj duši rodila se nada da možda još nije kasno da se sve popravi. To će Lena moći da oprosti ako sazna istinu. Da možemo ponovo naučiti kako da budemo zajedno nakon što prođemo kroz ovo iskušenje.
More je tutnjalo, zvezde su polako gasile, ustupajući mesto zori. U novi dan i novi početak. Ili kraj – shvatiću ovo tek kada se vratim kući i pogledam Leni u oči.
Svojim ključem sam otvorio vrata stana, trudeći se da ne pravim buku. Sat je pokazivao devet uveče. Let mi je oduzeo svu snagu, ili je to možda bio nervozni šok od razgovora sa Marinom. Vrištala je, plakala, optuživala me za kukavičluk.
„Vraćaš se svom dosadnom životu iz krivice, a ne iz ljubavi!“ – Njene poslednje reči još su joj odzvanjale u ušima.
Svetlo u hodniku je bilo prigušeno. Pažljivo sam spustio kofer i slušao. Tišina.
– Lena? — tiho sam doviknuo.
Iz svekrvine sobe začulo se šuštanje, a minut kasnije žena se pojavila na vratima. Ukočila se kada me je ugledala, a mene je zapanjilo koliko je iznemogla: tamni krugovi ispod očiju, lice bledo, kosa skupljena u neurednu punđu.
„Vratio si se“, nije pitanje, već izjava činjenice. – Ranije nego što sam obećao.
— Napisao sam ti sinoć poruku.
„Videla sam“, prekrstila je ruke na grudima. — Kako su tekli pregovori?
U njenom glasu je bila neka čudna nota koju nisam mogao da primetim.
„U redu je“, slagao sam automatski. – Kako je mama?
– Bolje. Temperatura je pala. „Ona sada spava“, rekla je Lena naglo, ne gledajući me u oči. – Verovatno si umoran od putovanja? Večera je u frižideru.
Nešto nije u redu.
Obično je pitala o putovanju i delila detalje proteklih dana. Sada je Lena delovala daleko, kao da je podigla nevidljivi zid između nas.
„Hvala“, napravio sam korak ka njoj, nameravajući da je zagrlim, ali ona se povukla.
„Moram da proverim lekove“, rekla je i nestala u svekrvinoj sobi.
Zagrejao sam večeru i pojeo je sam u kuhinji. Čudan osećaj anksioznosti nije nestao. Posle tuširanja, otišao sam u spavaću sobu – Lena je sedela na ivici kreveta, zureći u prazno.
— Jesi li dobro? – upitao sam sedajući pored njega.
Lena je dugo ćutala i mislio sam da nije čula pitanje. Ali onda je rekla sa uzbunom u glasu:
„Saša, kada smo uzeli mamu da živi sa nama, znala sam da neće biti lako, ali sam mislila da ćemo zajedno paziti na nju i da ćemo se sigurno snaći“, počela je neočekivano mirnim glasom.
Srce mi je počelo brže da kuca.
– Snalazimo se…
„Ne“, odmahnula je glavom. – Ne možeš da se nosiš. Pobegao si.
– Zašto si tako zaključila? — upitah uplašeno.
Lena je ustala i uzela moj telefon koji je ležao na noćnom ormariću. Prehladio sam.
– Znaš, nikad ti nisam proverila telefon. Nikada nisam mislila da ću to ikada uraditi“, glas joj je drhtao.
„A kada sinapisao da se vraćaš dan ranije, nešto me je nateralo da ga podignem i pročitam prepisku“, oklevala je. „Osetila sam laž u tvojim rečima i nisam pogrešila.
Ukočio sam se, ne mogavši da izgovorim ni reč.
„Marina“, rekla je Lena ime, i zvučalo je kao šamar. – Prelepo ime. A sudeći po fotografijama u vašoj prepisci, ona je prelepa žena.
Mnogo lepša od iscrpljene žene koja brine o svojoj bolesnoj majci, zar ne?
– Lena, mogu da objasnim…
— Objasni šta? — glas joj je ostao zastrašujuće miran. — Da si odleteo sa njom u Tursku dok sam ja menjala mami pelene? Da si je poljubio na istoj plaži na kojoj smo proveli naš medeni mesec?
Šta si ti… – zastala je, udahnula – što si joj rekao da sam se pretvorio u „tmurnu medicinsku sestru“ i da te je „vratila u život“?
Svaka reč koju je rekla bila je tačna. Setio sam se svih poruka koje smo Marina i ja slali jedno drugom. Sve pritužbe na ženu koja je „postala stranac“, sva obećanja da će „početi novi život“.
„Nisam… Nisam želeo da te povredim“, prošaptao sam, shvatajući koliko patetično zvuči.
„Ali jesi“, stavila je telefon na krevet između nas. — Znš li šta je najgore? Dugo sam osećala da nešto nije u redu. Ovi kasni povratci, poslovna putovanja, čudni pozivi.
Ali sam mislila da si samo umoran, da ti je teško da vidiš majku u takvom stanju. Opravdavao sam te, znaš?
Oči su joj se napunile suzama, ali nije dala da padnu.
— A onda sam videla ove poruke. I fotografije. I shvatila sam da više nisi sa mnom.
„Lenočka, to uopšte nije istina, želim da budem sa tobom i kajem se zbog toga što se desilo“, ustao sam, pokušavajući da je uhvatim za ruke.
Ona je napravila korak unazad.
– Nisi mi se vratio, Saša. Vratili ste se svojoj savesti. To su različite stvari. U njenom glasu je bila takva gorčina da sam fizički osetio bol. Lena je otišla do ormara, izvadila kofer i bacila ga na krevet.
– Šta to radiš? — Zbunjeno sam gledao kako ga otvara.
— Ono što sam odavno trebala da uradim. Sutra ću razgovarati sa advokatom o razvodu.
– Lena, čekaj! – Uhvatio sam je za ramena. – Ne možeš tek tako sve precrtati! Petnaest godina smo zajedno. Možemo ovo popraviti, početi ispočetka…
– Možete li da izbrišeš ove fotografije iz mog sećanja? – Njene oči su se zagledale u mene. – Možeš li da me nateraš da zaboravim kako si grlio drugu ženu dok sam noću bio budan kod majčinog kreveta?
Možeš li povratiti poverenje koje si slomio?
Ja sam ćutao jer odgovora nije bilo.
„Volela sam te, Saša“, rekla je to prvi put u prošlom vremenu, i to je najviše pogodilo. — Toliko sam te volela da sam bila spremna da podnesem svaki teret, samo da budem sa tobom. I za tebe sam postala ovo breme.
„To nije tačno“, pokušao sam da prigovorim, ali me je gestom zaustavila.
– Nema potrebe. Već si joj sve rekao u svojim porukama. Usput, izgleda da čeka tvoj poziv. Telefon nastavlja da vibrira.
Zaista, moj telefon je bio osvetljen novim obaveštenjima. Marina je pisala jednu poruku za drugom.
„Neću da se javljam“, odgurnuo sam telefon. – Lena, hajde da razgovaramo. Hajde da nađemo izlaz.
– Izlaz? — Gorko se osmehnula. — Znaš li u čemu je ironija? Mama se juče osećala bolje prvi put posle dugo vremena. Doktor je rekao da postoji pozitivan napredak.
Prvi put posle meseci dozvolila sam sebi da verujem da će stvari uskoro krenuti na bolje. Da kad se vratimo, konačno možemo da razgovaramo, da se setimo kakvi smo bili pre… pre svega ovoga.
Glas joj je pokolebao i ona se okrenula, skrivajući suze.
– I bio si sa njom sve ovo vreme. I da te savest nije pekla, nastavio bi svoj dvostruki život.
„Hteo sam da zaustavim sve“, rekao sam čistu istinu. „Shvatio sam da sam pogrešio, zato sam se vratio ranije.
„Prekasno je“, odmahnula je glavom. – Prekasno je, Saša.
U taštinoj sobi začuo se slab glas koji je dozivao Lenu. Obrisala je oči i uspravila se.
– Mama se probudila. Treba joj dati lekove. I bolje da odeš. Prenoćićeš sa prijateljima ili… sa njom, – Lena nije mogla da izgovori Marinino ime. – Nije me briga. Samo odlazi.
– Šta je sa mamom? — upitao sam zbunjeno. – Ne možeš to sama.
„Mogu to da podnesem“, ponos je zvučao u njenom glasu. – Kako ste se snašli sve to vreme dok ste bili „na pregovorima?“
Mamina sestra dolazi sutra i pomoći će. A nedelju dana kasnije obećano nam je mesto u dobrom pansionu za rehabilitaciju. Sve sam odlučila, Saša. I bez tebe.
Išla je ka izlazu, ali je stala.
– Znaš, jako sam umorna, ostavi me na miru!
Lena je otišla u majčinu sobu, a ja sam ostao da sedim na ivici kreveta i gledam u telefon, koji je i dalje slao poruke od Marine. Žena kojoj sam umalo upropastio ceo život. I izgleda da ga je ipak uništio.
U susednoj sobi sam čuo Lenin tihi glas kako smiruje njenu majku.
„Sve je u redu, mama. Sve će biti u redu”.
I u tom trenutku sam jasno shvatio da sam izgubio ono najdragocenije i neprocenjivo.
Počeo sam da pakujem stvari u kofer. Lena je u pravu. Sada je kasno da se bilo šta popravi. Neki mostovi, jednom spaljeni, ne mogu se obnoviti, ma koliko to želeo.
Iznajmio sam stan nedaleko od naše kuće. Nisam želeo da idem daleko – postojao je tračak nade da će Lena promeniti mišljenje.
Ali nedelje su prolazile, a situacija se nije promenila. Papiri za razvod su već bili kod advokata.
Marina je zvala svaki dan. Prvo sam odgovorio, pa sam prestao.
Njene reči: „Vratićeš mi se kada shvatiš da te tamo ništa ne čeka“, zvučale su kao proročanstvo koje nisam želeo da prihvatim.
Jedne večeri, vraćajući se sa posla, video sam Lenu blizu ulaza. Pomogla je majci da izađe iz taksija, bila je naslonjena na štap, ali je išla sama.
Začudilo me je koliko se moja žena promenila za ova dva meseca – uspravila se, u očima joj se zasjalo, a na obrazima joj je zaigralo rumenilo.
„Saša“, klimnula je kada me je videla.
„Zdravo“, zbunjeno sam pogledao u obe. – Mama… izgledaš dobro.
„Taj pansion“, osmehnula mi se tašta slabašnim, ali iskrenim osmehom. — Tamo ima dobrih specijalista. Sada mogu i sama da se popnem uz stepenice. Lenočka me je izvukla.
Lena je postiđeno odmahnula rukom:
– Sve je to tvoja upornost, mama.
Stajao sam tamo, ne znajući šta da kažem. Lena je izgledala tako… slobodno. Kao da sam bacio težak teret – a taj teret sam bio ja.
– Kako si? — upitao sam.
„U redu“, pogledala me je u oči prvi put posle dugo vremena. – Istina, dobro. A ti?
– Radim. Živim u blizini…
– Znam. Tvoja majka je tako rekla.
Između nas je visila neprijatna pauza.
– Lena, možda… da popijemo kafu nekad? — reči su izbile same od sebe.
Razmislila je na trenutak, a onda odmahnula glavom:
– Mislim da ovo nije dobra ideja, Saša. Sada svako ima svoj život i ti i ja nismo na istom putu.
„Lenočka“, umešala se majka, „pomozi mi da ustanem. Malo sam umorna.“
„Naravno, mama“, Lena ju je uhvatila za ruku.
„Zbogom, Saša“, klimnula mi je tašta. U njenim očima bila je tuga, ali ne i osuda.
„Zbogom“, gledao sam kako polako ulaze u ulaz.
U tom trenutku sam konačno shvatio da sam ih zauvek izgubio.
I nije se radilo o izdaji – ili ne samo o njoj. Izgubio sam ih mnogo ranije, kada sam prestao da budem tu, kada sam izabrao da pobegnem od poteškoća umesto da se suočim sa njima.
Nedelju dana kasnije, ćutke smo potpisali papire za razvod. Mesec dana kasnije, saznao sam da je Lena dobila unapređenje na poslu.
A onda je od zajedničkih prijatelja počela da izlazi sa doktorom iz tog istog pansiona.
Marina je odavno prestala da zove. Ispostavilo se da je naša priča izgrađena na bekstvu od stvarnosti, a takve priče retko preživljavaju suočavanje sa njom.
Ponekad prođem pored naše stare kuće, pogledam u prozore i razmišljam o tome kako jedna odluka može da vam promeni ceo život.
A ta prava ljubav se ne pokazuje u strasti ili lepim rečima, već u spremnosti da ostanemo blizu kada je najteže.
Majka mi je jednom rekla:
„Saša, tražiš lake puteve, a u životu ih nema.“
Šteta što sam ovo shvatio prekasno.
(Stil)