Kada kažete „opraštam, ali ne mogu da zaboravim“, to utiče na vaš život na duže staze – evo kako se rešiti tereta prošlosti i ukloniti bol da bismo ponovo bili oslobođeni!
Oproštaj ima lekovitu kmoć da nas oslobodi tereta, ali kako bi ta njegova moć delovala, važno je da bude iskren. U knjizi „Senke posle svitanja“, autorke Til Svan, objašnjeno je da nam je ponekad uloga žrtve prijatna, jer na taj način možemo prebaciti odgovornost za sopstveni bol i sreću.
Međutim, kada za sopstveno nezadovoljstvo krivimo posao, partnera i druge faktore, nikada ne možemo da živimo istinski srećnim životom. Sve dok naša sreća zavisi od drugih, ne možemo je zaista postići.
Sve svoje svesne i podsvesne rane nosimo svaki dan sa sobom. Bol postaje poput životnih lisica na koje smo se toliko navikli da ne shvatamo da imamo snage da ih skinemo.
Ali ponekad, u želji da okusimo slobodu, želimo da nateramo sebe da oprostimo. Ali, bez promene podsvesnih rana povezanih sa stvarima i osobom kojoj pokušavamo da oprostimo, nikada ne možemo doći do oproštaja na ovom putu.
Na primer, ako neko kaže: „Oprostiću ti, ali neću zaboraviti“, upravo ova rečenica govori da on nije spreman da stvarno i istinski oprosti.
Nemoguće je potpuno zaboraviti nešto što se dogodilo u prošlosti, ali je važno da sećanje na ovaj događaj ne sadrži neprijatne emocije. Tek tada možemo istinski oprostiti.
Da biste mogli da oprostite drugima (ili sebi), nema potrebe da bilo ko uopšte bude prisutan. Lečenje se dešava u nama i namenjeno je nama samima. Opraštanje nije vraćanje nečega. Radi se o tome da se oslobodimo da idemo napred. Ali sve dok u sebi osećamo bilo kakav bol, to znači da, nažalost, nismo istinski oprostili.
Prilagođeno iz knjige Shadows Before Dawn, Teal Swan
(Izvor: Sensa)