Upravo jedan od najpoznatijih manastira posvećen Ognjenoj Mariji nalazi se na ostrvu Andros u Grčkoj. Postoje mnogi svedoci koji tvrde da su se u njimu desila nevrovatna čuda posle molitve pred ikonom ove divne svetiteljke.
Iako nije obeležen crvenim slovom, praznik Svete velikomučenice Marine, u narodu poznate kao Ognjena Marija, veoma je poštovan među Srbima i svim pravoslavcima. Posebno je poznata kao zaštitnica žena, te su mnoge svedočile o čudima koje su doživele baš na ovaj dan.
Jedno od njih se desilo 2006. Naime, lekari su Ireni Irfani iz Atine ustanovili uznemirujuće znakove raka, iako je tada imala samo 28 godina. A uz to je bila i majka trogodišnjeg deteta.
Njenu priču podelili su ljudi iz manastira Jovanja kod Valjeva:
Irenina majka je bila isceljena godinu dana ranije na Androsu za vreme Svete Liturgije i postarala se da dovede i svoju kćerku Starcu Kiprijanu u Manastir Sv. Marine da je uteši duhovnim savetom. Starac je rekao da ona mora na operaciju, ali da mora da se smiri, jer Sveta Marina će biti sa njom. Vrativši se u Atinu, otišla je na pregled, a rezultati su pokazali da ima rak štitne žlezde.
Rak se sve više širio i operacijski zahvat je bio hitan. Ponovo su otputovali u Andros, tada Starac Kiprijan reče zabrinutoj majci:
“Sveta Marina je tebe izlečila od raka, zar misliš da će tvoju kćer napustiti?“
Tada joj dade parče platna natopljenog osvećenim uljem iz kandila čudotvorne ikone Sv. Marine i zapovedi da to bude uz nju za vreme opercije. Starac joj dade još i slatkiše pre odlaska rekavši; „ Kada ponovo dođete, vi ćete doneti slatkiše“, i vratiše se u Atinu.
Za vreme operacije dešavalo se sledeće čudo.
Hirurg je svedočio nakon operacije da je njegova ruka u jednom momentu bila vođena na ificirano tkivo koje doktori nisu ni dijagnostikovali, to je bio veoma dobro skriven predeo tkiva koji je uspešno otklonjen. Ustvari, po rečima doktora, cela operacija ne bi bila uspešna da njegova ruka nije bila vođena ka tom neprimećenom mestu. Irena bi bila prinuđena da ponovo podlegne drugoj operaciji, kako bi se rak otklonio.
Pet sati nakon operacije, kada je počela da se oporavlja, nešto je krenulo naopako. Ona je počela da se oseća utrnulost i ogroman bol u telu. Njeno stanje se sve više pogoršalavo, ponovo su je uveli u operacionu salu. Priključena na cevi, jedva da je mogla da se pomeri ili govori zbog utrnulosti, i najgore od svega, njen dah je počeo da slabi.
Na kraj, Irena je počela da oseća odvojenost od svog tela i pronašla se u ekstremnnom mraku, bolove više nije osećala. Pomerala je ruke, ali je tama bila tako velika da ih nije mogla ni videti. To je bilo usamljeno i beznadežno mesto, pričala je kasnije. Ona je htela da se moli Bogu da joj pomogne, ali je govorila da nije mogla da se moli, jer to je mesto odiše neprisutnošću Božijom.
Ne osećajući pravi smisao vremena tamo, ona je verovala da je tamo provela sate i dane. Na kraju, došla je do zaključka da se upkojila i verovatno je u paklu zbog svojih grehova. Ovo ju je učinilo beznadežno i očajno, sve dok nije čula glas. Ona je tada povikala: „Sveti Marino! Ja mogu da dišem!“ rekavši to osetila je da se vratila u svoje telo.
Irena probudivši se ugledala je okružena oko sebe 6-8 lekara i mašine oko nje. Disala je normalno i nije osećala bol. Ona se u potpunosti oporavila i danas nema rak. Hirurzi su joj saopštili da je umrla i da se vratila- jedan je čak rekao: „Irena je vaskrsla!“
(Stil)