Ispovest žene koja je odlučila da ne rađa decu surovo je iskrena.
Ceo život sam se suočavala s pitanjem zašto nemam dece. Suprug i ja smo još na početku našeg zajedništva doneli odluku da nećemo imati decu. Ostavili smo sebi i mogućnost da tu odluku promenimo, ako to poželimo. Ali nismo poželi. Imali smo divan život.
Bili smo profesori, predani našem radu i smatrali smo da naša karijera ima smisao. Naša uloga u odgoju mladih generacija bila je za nas važna, iako nismo bili roditelji. Uostalom, svakodnevno smo oblikovali dečije umove, uglavnom više i kvalitetnije nego što su to činili njihovi roditelji. I još smo plaćali veći porez kao „neroditelji“ da bismo „vratili dug društvu“.
Naš dogovor nije bio prihvaćen kada je reč o široj porodici i poznanicima. Čak bi se i posve nepoznati ljudi usudili komentarisati naš izbor. Ponekad bi nam rekli da smo sebični, ponekad bi nas gledali s čuđenjem, a najgore od svega, s izrazom žaljenja.
Moj suprug je preminuo relativno mlad, pred penziju, ali ja sam nastavila živeti punim plućima. Imali smo neverovatno srećan život, ispunjen ljubavlju i razumevanjem. Zadnje što bi on hteo je da budem nesrećna. Za mene ljudi sad govore da sam sama. Ali nisam. I nisam nesrećna. Nisam ni zažalila zbog naše odluke.
Ljudi ne vole sebe, zato ne vole ni druge
Ljudi često pretpostavljaju da su sretniji ako imaju decu, ali istina je da mnogi od njih nisu zadovoljni time kako su im deca odrasla, kako se ponašaju prema njima i kako su ispunila njihova očekivanja. Vidim to među mojim nesretnim vršnjakinjama. Takve žene često prenose svoja očekivanja na unučad i na kraju su ponovno razočarane. Pate kad su same, kad ih nitko ne treba, kad ih zaborave.
One ne mogu pronaći sreću unutar sebe i moraju se osećati potrebnima ili svoju svrhu pronalaze u ulozi žrtve. Drugo, često, ni ne mogu ponuditi svetu pa svoju navodnu žrtvu dižu na pijedestal ultimativne svrhe prokreacije i životnog ciklusa. Proglasimo ih sveticama za života pa da i to skinemo s dnevnog reda.
Ja nisam takva. Smatram da su upravo takvi ljudi, koji ne mogu pronaći sreću unutar sebe, najgori kritičari. Oni u meni vide prilike koje su propustili; koje su mogli učiniti, ali nisu imali hrabrosti. Umesto toga, prepustili su se očekivanjima patrijarhalnog društva. Odabrali su lakši put, iako ne misle tako.
Drugi su zavidni jer sam imala priliku videti svet, živeti kako sam htela i imati partnera koji me voleo do zadnjeg daha. Namerno koristim reč „partner“, a ne „muž“. Neke žene poseduju muža, a ja sam život delila s partnerom. Bila sam srećnica. Imali smo dovoljno novca koji smo trošili uglavnom na sebe. Bili smo posvećeni jedno drugome, nešto što većina ljudi nikada ne doživi. Ljubomora je gadna stvar. Ti zavidni su baš jako ljuti na nas žene koje se nismo razmnožile.
(Stil)