Trrenutno je iguman manastira Ribnica, u selu Paštriću kod Mionice
Na prvi pogled, monah Arsenije Jovanović deluje kao da je oduvek bio posvećen veri i Bogu, te da je u molitvama pronalazio spokoj. Međutim, iza sebe ima veoma buran život prepun intriga koji, zamalo, da ga odvede u ponor. Ljudi obožavaju da ga slušaju, jer o svemu priča bez trunke zadrške. Poučen svojim iskustvom, pokušava da vrati zalutale na pravi put, posebno omladinu.
Trrenutno je iguman manastira Ribnica, u selu Paštriću kod Mionice. Mada, pre nekoliko decenija svoj život je zamišljao potpuno drugačije.
Naime, rođen je u Beogradu 1960. godine kao Aleksandar Jovanović. Potiče iz porodice prosvetnih radnika, a obrazovanje je stekao u Trećoj beogradskoj gimnaziji, potom je diplomirao na Stomatološkom fakultetu u Beogradu, iako mu je želja bila da studira Akademiju likovnih umetnosti.
Za vreme studija bio je deo društva najpoznatijih rok muzičara jugoslovenskog „crnog talasa“, a tu su bili umetnici poput Milana Mladenovića, Bojana Pečara, Margite Stefanović iz kultne grupe „EKV“. Poznat kao Aca Plavi, bio je deo muzičke grupe „VIA talas“, gde je kraće vreme pevao prateće vokale.
“Naduvaš se hašišom, uzmeš gitaru, kreneš u svoj svet, a od tog sveta, samo je jedan korak do suicida. Rođeni smo u Beogradu, bili nerazdvojni od detinjstva: ja, Milan Mladenović, Bojan Pečar, Magi, Ivica Vdović… Bojan i ja smo u to vreme imali svoju grupu, ja sam pevao i svirao klavijature. Mi smo bili ljudi koji su hteli nešto novo. Bili smo deca beogradskog asfalta, velikog srca, svi talentovani za umetnost. Međutim, krenuli smo putem kojim nismo imali nameru, a u tom komunističkom periodu možda je to i bio jedini način da iskažete bunt i upadnete u varljiva četiri zida rokenrola”, rekao je monah Arsenije za portal “Refleksija“
Kako tvrdi, svi njegovi prijatelji – muzičari, pesnici, glumci, slikari – pokošeni su sidom, hepatitisom i pronađeni predozirani. Oni koji su ostali da žive još uvek su među istim zidovima.
Sedam godina Arsenije je proveo u manastirima širom sveta, bio osamljen pet godina na planini bez kontakta sa svetovnim, da bi pronašao put spasenja i izašao iz pakla iz kog nisu mogli njegovi prijatelji. Sada ga često zbog prošlosti zovu “ isterivač rok đavola“.
Put od rok zvezde do monaha
Seli se u Njujork 1989. godine sa najboljim prijateljem Dušanom Gerzićem Gerom, sa kojim se družio još od ranog detinjstva. U ovom gradu vrlo brzo postaje deo istočnjačke sekte „Guru Maharadži“ , te vrlo brzo počinje da radi kao instruktor transcendentalne meditacije. Baš u Amernici spoznaje pravoslavlje, te tvrdi da ga je ono spasilo od kandži smrti.
Kao Aleksandar prvi put odlazi na Svetu Goru 1993, a te godine kreće i njegov život iskušenika u manastiru Visoki Dečani. Već naredne 1994. se zamonašio i dobio ime Arsenije.
Skupio je hrabstost da sve svoja najintimnja osećanja pretoči u knjigu i 2006. objavljuje autobiografiju „Bog i rokenrol“, u kojoj su glavne teme njegova mladost, život u Njujorku, svet poroka i smrt prijatelja.
A na prvoj stranici knjige posveta preminulom prijatelju, Dušanu Gerziću Geri: „Sećanje i izvodi iz dnevnika jednog monaha o njegovom voljenom i najboljem prijatelju iz mladosti, pokojnom slikaru Dušanu Gerziću Geri…“, piše u posveti.
Iako se odlučio za život posvećen Bogu, koji podrazumeva puno odricanja i žrtve, veoma je aktivan na Jutjubu, te veoma često na ovoj platformi deli svoj pogled na aktuelne teme. Mediji su mu dodelili i titulu pravoslavnog psihoterapeuta, bilo je tu svega – od prekora Ani Ivanović zbog snobizma do tvrdnji da i žena može “jezikom” da sprovodi nasilje nad muškarcem.
Saznanje da su mnogi nakon razgovora sa njim prestali da piju lekove, da se drogiraju, da budu homoseksualci, da se bore s glasovima u glavi, s depresijom mu daje znak da je na pravom putu i da sve ono što je proživeo i doživeo nije uzaludno.
(Espreso/Still/Kurir)