Nekadašnji presednik SR Jugoslavije Zoran Lilić je u jednom intervjuu opisao kako su izgledale „specijalne misije“ u kojima je učestvovao a o kojima se malo zna.
Pre više od dve decenije, u jednom od retkih intervjua, nekadašnji visoki funkcioner SPS i drugi predsednik Jugoslavije Zoran Lilić progovorio je o tome da je bio zadužen za posebne misije za koje ga je angažovao lično Slobodan Milošević. Sastajao se Lilić sa bivšim austrijskim kancelarom Francom Vranickim, stigao je do Tripolija i Gadafija i u Beograd doneo tajni mirovni plan Helmuta Kola, neuporedivo bolji od onoga koji je kasnije prihvaćen. Međutim…
„Jesam tada bio čovek posebnih misija, o kojima se zaista veoma malo zna, jedino na tom poslu nisam bio Miloševićev čovek. Naravno, sve sam to činio uz njegovo znanje i saglasnost, jer to je podrazumevao i jedan korektan odnos. Samo se kasnije videlo da on nije želeo da stane iza toga. Još pre bombardovanja ostvario sam kontakte u tom smislu sa nekim značajnim ljudima koji su imali izuzetno dobre pozicije u vrhu svetskih događanja i nudili se da nam pomognu. Uz uslov da smo i sami sebi želeli da pomognemo. Počeo sam da putujem u vreme kada su ovde već naveliko padale bombe, a oni iz JUL-a sve glasnije zagovarali priču kako NATO tek što nije pao i kako tek što nismo slomili kičmu svetskoj globalizaciji. Ponekad se činilo kao da je nekima bilo svejedno koliko će ovde ljudi poginuti i koliko će zemlja biti razorena“, ispričao je lilić te 2002. za Vreme.
Na pitanje otkud pukovnik Mumaer Gadafi u toj priči i kako je on mogao da nam pomogne, Lilić kaže: „Ja sam i ranije imao kontakte s njim. Kada je rat počeo, molio sam ga da proba da nam pomogne i da u zemljama u kojima ima uticaja objasni šta se zbiva na Kosovu. Ne bežeći od činjenice da je s naše strane učinjeno i ponešto jako ružno, ali da to nije bila zvanična državna politika. On je bio veoma voljan da se uključi u pokušaje da se rat zaustavi i mnogo šire od onoga što smo ga mi zamolili. Gadafi je želeo da u to vreme dovede Rugovu u Tripoli, da vidi šta može da se učini na Kosovu. Mi smo, nažalost, i tada radili nešto što je nedozvoljeno u diplomatiji, pokušali smo da varamo naše prijatelje. Lagali smo. Ambasador Libije je pokušao da dođe do Miloševića i zvanično ga zamoli da Rugovi dozvolimo odlazak u Tripoli. Milošević je bio zauzet, primio ga je Živadin Jovanović. Na nečiju preporuku, Živadin to nikako ne bi mogao sam da uradi, rekao je ambasadoru da Rugova mora da ostane na Kosovu. Istoga dana, samo dva sata iza toga, Rugova leti za Rim avionom italijanske kompanije. Tadašnji ambasador Libije u našoj zemlji, koji je bio veliki prijatelj Jugoslavije, požurio je da odmah pošalje Gadafiju Živadinovu informaciju da Rugova ostaje u Prištini. Posle par dana povlače ga iz Beograda zbog netačne informacije.“
O tome šta je bila suština mirovnog plana koji mu je usred rata u Bonu ponudio bivši nemački kancelar Helmut Kol i kako je uopšte i došao do njega, Lilić kaže da je sve to išlo preko jednog uglednog austrijskog diplomate, koji je ponudio svoje dobre usluge, a čitavu ideju o ovom susretu pogurao je i Franc Vranicki.
„Od Miloševića se tražilo samo to da ja zaista budem njegov izaslanik u toj misiji i dobijem pravo da nešto prihvatim. Ovde je pre tog sastanka bilo dosta ubeđivanja da li nam je to potrebno ili ne. Po meni, taj sastanak sa Kolom, održan 3. maja 1999, mogao je da ima istorijsko značenje za ovu zemlju. Od nas se tražilo da u veoma kratkom roku prihvatimo trupe UN-a na Kosovu, ali tako da napravimo izbor. Tu su mogli da budu Rusi i Kinezi i još neko iz stalnog sastava Saveta bezbednosti. Kol je sam predložio da to budu Francuzi jer je znao da ne bismo hteli Amerikance i Engleze. Kol je preuzeo na sebe da ubedi Klintona da to prihvati i tvrdio da on to sigurno može. Klinton je ionako nekoliko dana kasnije dolazio u Berlin na samit G-8, a i sam Kol je nešto pre toga bio u SAD. Bili smo na pragu da zaustavimo bombardovanje. Plan je predviđao da na Kosovu ostane onaj broj naših vojnika i policajaca dogovoren sporazumom Milošević–Holbruk, a to je 12.000 ljudi. I poredite to sa onim što danas imamo na Kosovu. U Bonu smo dobili 48 sati za hitan odgovor. Na putu za Beograd bio sam ubeđen da donosim nešto neverovatno veliko – na tacni sam donosio mogućnost da se za dan-dva prekine bombardovanje. U šali sam jednom rekao kako sam očekivao da mi prikače sve najviše ordenje ove zemlje. I sam Milošević mi je uoči puta rekao da ako donosem dobre vesti, biću u najmanju ruku narodni heroj“, rekao je Lilić.
Rat je posle Lilićevog susreta sa Kolom trajao još 37 dana. Milošević je odbio Kolovu ponudu. Postavlja se pitanje zbog čega i da li je čitava stvar propala posle razmatranja na „kućnom savetu“ na Dedinju? „Ne znam. Svi koji su bili okupljeni oko tog plana imali su jake interese da taj plan uspe. Kolu su predstojali izbori za Evropski parlament, a u Nemačkoj su započela velika previranja u vezi s tim da li da se rat nastavi ili ne. Vranicki je bio kandidat da postane specijalni izaslanik Kofija Anana za Balkan i bilo mu je stalo do toga, insistirao je da se eventualni mirovni sporazum potpiše u Beču. O svemu je bio upoznat i Jeljcin. U svemu tome naš interes da se rat zaustavi bio je valjda najjači. I Klintonu je to odgovaralo jer su znali da svaki novi korak mora da bude još radikalniji. Nije bilo razloga da bar ne pokušamo. Ponekad mi se čini da je Milošević odustao zbog lične surevnjivosti. U svakom slučaju, ‘kućni savet’ je u tom trenutku doneo jednu od najpogrešnijih odluka za sudbinu ove zemlje. Na putu iz Bona za Beograd sreo sam se u Đeru u Mađarskoj s nekim važnim stranim političarima koji su tvrdili kako se odmah po uspostavljanju mira može pomoći obnova naše zemlje. Tražili su da to bude u Đeru, a ne u Budimpešti da ne bismo bili na oku obaveštajcima kojih je u Budimpešti mnogo“, rekao je lilić.
Prema njegovim rečima radilo se o „važnom američkom igraču“ čije ime ne želi da spominje. „Razgovaralo se o nemalim parama, pominjali su šest milijardi dolara pomaći. Milošević me je u prvi mah dočekao raspoložen i tvrdio da je plan u osnovi dobar i tražio da sve to prenoći jednu noć. Sutradan je sve bilo potpuno drugačije. Rekao mi je da se javim Kolu i da odgovorim sa nečim što ja nikada neću razumeti – da odgovorim sa „korisnom nejasnoćom“. Rekao je – kaži mu nešto u stilu „može da bude, a ne mora da znači“. A oni su tražili da mi pred kamerama javno ponudimo ono što je bila suština ovog plana – da trupe UN-a dođu na Kosovo i da to izgleda kao naša inicijativa. Kasnije u Beograd stižu Černomidin i Ahtisari, ali oni ne pregovaraju sa Miloševićem. To je već bio ultimatum. Taj njihov papir u kome su čak i skrivali neke elemente sporazuma nije bio nikakva naša pobeda. Tačno je da naša vojska u tom ratu nije bila poražena, ali smo kao država bili poraženi. Ostali smo bez više od 13 odsto teritorije, bez većine pripadnika našeg naroda na Kosovu“, rekao je Lilić.
O tome da li je Kolov plan indirektno sadržao mogućnost da Milošević ode u Hag, Lilić kaže: „To je bila jedna od tema mojih razgovora s Kolom. Ta pretnja je sasvim otvoreno stajala nad Miloševićem, o tome su u Beograd stizale svakodnevne poruke. Kolu sam rekao da nije logično podizati protiv nekoga optužnicu za nedokazane ratne zločine i istovremeno tražiti mirovni sporazum. On je pokazao razumevanje za takav pristup. Rekao je da poručim Miloševiću kako će on lično učiniti sve da se spreče sve negativne posledice i ta pretnja skine s dnevnog reda. Kol je bio spreman da tako nešto garantuje“.
Malo je poznato i to da je Lilić pre rata išao u Belorusiju kod Aleksandra Lukašenka da nabavi specijalnu opremu za elektronsko pokrivanje granice. Misija je ipak bila neuspešna.
„Mogli smo te efikasne sisteme za elektronsko pokrivanje granice da nabavimo relativno povoljno. Lično sam išao kod Lukašenka da o tome razgovaram. On mi je detaljno objasnio kako to funkcioniše na njihovoj granici. Sa tom opremom mogli smo da sprečimo šverc oružja, municije i prelaz terorističkih grupa preko naše granice. Iako nam je sve to nuđeno veoma povoljno, oprema nije stigla jer nekome to nije odgovoralo. Nije odgovaralo onima na našoj strani koji su znali da tuda prolaze važni putevi droge, oružja i mnogo čega. U tom poslu i profitu učestvovali su i mnogi ljudi odavde i zato smo, zbog njihovog profita, platili tako visoku cenu. Njima nije odgovarala potpuna kontrola granice. Bolje bi bilo da su tada ispala iz politike neka krupna imena, nego da nam se kasnije dogodilo sve što nam se dogodilo. Bila bi to neuporedivo manja šteta za ovu državu“, rekao je Lilić.
(Izvor: Mondo)