U noći između 10. i 11. maja 1999. godine smrt sa neba spustila se na ogranke Prokletija i nemilosrdno kosila živote srpskih vojnika. Te noći je herojska 125. motorizovana brigada izgubila dosta ljudi, kada su njihove položaje NATO avioni zasuli kasetnim bombama i napravili pravu klanicu.
U večnu slavu su otišli Đorđević Vladimir, Oliver Taricić Švaba, Saša Vasiljević Đavo, Milan Kenić Kena, Dragan Marinković, Čolaković Izet, Tešović Vukoman Teški, stariji vodnik Milijan Tošković…
Odmarali su u svojim improvizovanim zaklonima, polako su krenuli da pakuju svoje stvari, jer je trebalo te noći da se krene u osvajanje kote 601, gde je bilo izuzetno jako šiptarsko uporište. Čuvene pećke „Munje“ su stigle kako bi im pomogli, ali su napravili niz početničkih grešaka, što je rezultiralo katastrofom i gubitkom velikog broja vojnika, na kraju krajeva i odustankom od akcije.
– Dok su dolazili do nas iz Junika trebalo je da se kreću obeleženom rutom, međutim, ona je za njih bila teška i odlučili su da idu lakšim putem, čime su odali svoj pravac kretanja i sami sebe. Usput su bacali transportne vreće, borbene rančeve, pećke koje su poneli kako bi se grejali, što je ucrtalo put njihovog kretanja ka našim položajima. Kada su stigli zapalili su vatru i dok smo primetili šta se dešava već je bilo kasno. AVAX je imao tačne koordinate. Oko 19h uveče su nakon žučne rasprave sa mnom i sa još par mojih vojnika samoinicijativno napustili položaj i vratili se put Junika. Šta se desilo posle svi znamo – prepričava jedan od oficira pod kodnim imenom Staljin.
Oko 23:15h naši vojnici trpe izuzetno snažan avioudar kasetnim bombama, bacaju se na zemlju, bezbroj eksplozija oko i iznad glava je delovala kao večnost. Tadašnji vojnik Vladica Čolić iz Kruševca potresno svedoči šta se dešavalo te noći.
– Kasetne bombe počele su da padaju po nama. Eksplozije, dim, čuli su se vrisci. Ustajem ošamućen od detonacija, hvatam druga pored sebe i pitam da li je dobro. Odgovara “dobro sam, šta ti je?” U tom momentu pogledam drug pored, Dragan Marinković, držao se tada za levu nogu, jer iznad kolena nije imao. Prišao sam kod njega u tom nekom besu, naletu rekao je “noga, jebem li vam mamicu”. Dok sam se okrenuo ka Đorđeviću, Marinković je uzeo moju pušku ubio se, ispalio je metak u glavu”.
Čolić je nekoliko trenutaka kasnije prisustvovao gubitku još jednog saborca.
– Uhvatio sam Đorđevića i počeo da izvlačim. Vikao je “pusti me, spašavaj se, gotov sam ja”. Nisam hteo da ga pustim sve dok mi ruke nisu propale do njegovih rebara, tada sam osetio njegove samlevene koste koje su mi probadale prste. Shvatio sam da je teško ranjen, počeo je da gubi govor i svest, i umro na mojim rukama. Kada sam pustio njega i uspravio se, onda sam osetio da sam i ja ranjen, te počeo da razmišljam šta sada – svedoči Čolić.
Te noći pre 19 godina srpska vojska je doživela najveće gubitke na tadašnjoj jugoslovensko-albanskoj granici. Tada su najviše stradali vojnici na redovnom odsluženju roka, sve golobradi mladići, a mnogi rezervisti ostali bez delova tela. Nikad zaboraviti, nikad oprostiti. Slava junacima!
(Izvor: Šajkača, Čojstvo, Youtube Dosije Košare)