Njegošev mauzolej na Lovćenu danas je jedan od najprepoznatljivijih simbola Crne Gore i mesto koje godišnje obilaze hiljade turista.
Tu počivaju ostaci jednog od najvećih duhovnih i svetovnih vladara Crne Gore, kao i jednog od najvećih srpskih pesnika i filozofa. Ipak, malo ljudi zna da je put uvaženog vladike Petra Petrovića Njegoša do ovog mesta bio dug, trnovit i pomalo ružan.
Pred kraj svog života 1845. iste one godine kada je u Beogradu štampano njegovo remek-delo „Luča mikrokozma“, vladika Petar II Petrović Njegoš je naredio da se na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigne skromna kapela.
Crkvicu je posvetio svom stricu, Svetom Petru Cetinjskom i još tada izrazio želju da tu bude sahranjen, bez mnogo pompe i ceremonija.
Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će tu, poslednju želju velikog vladike biti neverovatno teško ispuniti i da će tek nakon smrti Njegoša čekati prava golgota.
Pet grobova za Petra Petrovića Njegoša
Petar Petrović Njegoš je umro 31. oktobra 1851. godine, ali njegov amanet nije odmah mogao da bude ispunjen.
– Iako je Njegoš izričito ostavio uputstvo da bude sahranjen na Lovćenu, Crnogorci su strahovali da bi Turci mogli da se domognu planine i oskrnave njegove posmrtne ostatke. Zato je, umesto u svojoj kapeli, Njegoš prvo sahranjen u cetinjskom manastiru gde su počivale mošti njegovog strica Svetog Petra Cetinjskog – priča istoričar Dobrica JovičIć.
Četiri godine kasnije, 1855. procenjeno je da više ne postoji opasnost od Turaka, pa su Njegoševi ostaci preneti na Lovćen čime je po prvi put ispunjena njegova poslednja želja.
Njegošev amanet i „prokletstvo“
Milorad Medaković, Njegošev ađutant i prijatelj zabeležio je reči kojima je vladika obavezao Crnogorce da ga sahrane u njegovoj crkvi na Lovćenu:
„To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu.“
Činilo se da je vladika konačno pronašao večni mir, ali ispostavilo se da su najgore godine tek dolazile…
– Tokom Prvog Svetskog rata, Austrougari su žestoko bombardovali Lovćen i kapelu verovatno znajući sa važnost koju su Srbi i Crnogorci pridavali ovom mestu. Nakon Mojkovačke bitke i okupacije 1916. godine, Austrougari su oskrnavili Njegošev grob i naredili da se ostaci opet prenesu na Cetinje – objašnjava Jovičić i dodaje da su okupatori planirali da potpuno unište kapelicu i na tom mestu podignu spomenik u znak austrijskog osvojenja Lovćena.
Prema nekim zapisima, iskopavanje Njegoševih kostiju izvršeno je krišom, noću, a kako su grob kopali vojnici, mnoge kosti su zbog nepažnje izgubljene. Priča kaže da je jedan austrijski vojnik, poreklom Srbin, kasnije u razrušenom grobu pronašao tri koščice, čuvao ih kroz ceo rat i tek posle dostavio na Cetinje.
Poraz u ratu osujetio je Austrougare u nameri da Lovćen pretvore u spomenik svoje države. Crna Gora se našla u novoformiranoj državi jugoslovenskog naroda, a kralj Aleksandar Karađorđević je naredio obnovu kapele i po drugi put, ispunjavanje Njegoševog amaneta.
– Sve što je ostalo od stare kapele uzidano je u novu, a onda je bila identična kopija prvobitne crkvice. Svečani prenos Njegoševih kostiju obavljen je 21. septembra 1925. godine, a činu je prisustvovao i kralj Aleksandar Karađorđević koji je lično učestvovao u unošenju kovčega u obnovljenu kapelu – ističe Jovičić uz komentar da naročito simpatično danas deluje priča da su, za ovu priliku, Crnogorci do Lovćena napravili put kako bi kralj Aleksandar njime mogao da prođe do kapele.
Kako je skromna kapela postala grandiozni mauzolej?
Ni okupatori tokom Drugog svetskog rata nisu dali mira pokojnom vladiki. Lovćen je bombardovan, a kapela je ponovo oštećena, iako ne značajno.
Ipak, konačno rušenje Njegoševe crkve nije bilo delo ni neprijatelja ni stranih okupatora. Njeno razaranje naredile su komunističke vlasti 1952. godine kako bi na istom mestu bio podignut mauzolej po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića.
– Protiv rušenja je ustala crkva i ogroman broj tadašnjih intelektualaca koji su ovu odluku smatrali skandaloznom, ali ništa nije pomoglo. Postoji priča da je neki tadašnji crnogorski političar rekao mitropolitu Danilu Dajkoviću da će kapela “biti srušena, i kad bi svi sudovi sveta presudili u njegovu korist”.
Ostalo je zabeleženo i da je, kada su se radnici okupili da ruše crkvu, jedan musliman iz Bijelog polja, Iso Muhmatović, odbio da digne ruku na hrišćansku svetinju i sam napustio gradilište – priča Dobrica JovičIć.
Rušenje kapele počelo je 1972. uz obećanje da će biti podignuta “negde drugde”. Njeni kameni ostaci i danas se mogu naći u podnožju Lovćena, u mestu Ivanova korita. Njegoševi posmrtni ostaci su ponovo premešteni i položeni 1974. godine u novootvoreni mauzolej koji i danas postoji.
– Njegoš je smetao komunistima jer je podsećao na srpstvo i kulturu našeg naroda. Zato je i smešten u prilično sterilno okruženje Meštrovićevog mauzoleja koji deluje zastrašujuće i odbojno i uopšte ni ne liči na spomenik već pre na ružnu, kamenu kuću koju je još veliki Meša Selimović nazvao “faraonska grobnica” – zaključuje Jovičić.
Iako se od tada, s vremena na vreme, sporadično govorilo o obnovi Njegoševe kapele i večne kuće velikog vladike, planovi su sve do danas ostali samo na nivou priča i želja pojedinaca.
I tako zavet Petra Petrovića Njegoša Crnogorcima nikada nije do kraja ispunjen.
(Izvor: Kurir / Istorijski zabavnik)