Knjževnik i lider SPO Vuk Drašković u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o svojoj najnovijoj knjizi „Ožiljci života“ i otkriva mnoge stvari o kojima se u Srbiji ili ne zna ili o kojima se ćuti – kako je rizikovao da ga kazne jer je nasred aerodroma u Moskvi „poljubio rusku zemlju“, zbog čega smatra da je današnja Rusija nastavljač politike Adolfa Hitlera, kako su Rusi hteli da preko nas trguju sa Zapadom… Pričao nam je Drašković i ko je koga izdao – on DOS, ili DOS njega, zašto Zoran Đinđić nije dozvoljavao da se uhapsi Milorad Ulemek Legija, zbog čega ga je u Budvi čuvao eskadron crnogorske policije, kako su „Albancima zavrtali ruke i glave“ kako bi prihvatili plan za Kosovo.
Za početak otkrio je zašto je za svoju novu knjigu izabrao da mu glavni junak bude baš Vuk Drašković?
Bio sam, čini mi se, obavezan da čitaoce suočim sa ožiljcima svog života. Da svedočim pre svega o prelomnim i tragičnim zbivanjima u poslednjoj deceniji minulog veka čiji sam bio sudionik i jedan od glavnih aktera. Da svedočim o ulozi srpske, takozvane, nacionalne elite koja je pripremala lomaču i za Srbiju i za Jugoslaviju. I da svedočim o svojoj ulozi u svemu tome. Da svedočim, konačno, i o petooktobarskom pomračenju 2000. godine, kada se većini u Srbiji učinilo da je svanulo. Bio sam u klubu te srpske nacionalne elite sa akademicima, sa piscima, vladikama, žurnalistima koji su sedlali ata za novog Karađorđa, za novog cara Dušana a zvao se Slobodan Milošević. Bio sam od svih njih i uvažen i hvaljen dok sam timario konja za vožda Velike Srbije. A od svih njih istoga trena prezren i odbačen kada sam odlučio da se borim da se obori taj suludi jahač. Tada sam zakoračio u krvavu političku arenu, osnovao SPO, krenuo na zlo, a zlo je krenulo na mene. Ja sam ožiljke života pisao pod bolovima zbog ljudi u mojoj porodici, u mojoj stranci koji su ubijeni od udbinih eskadrona smrti kojima je zapovedao šef države. Pisao sam i sa osećanjem uzaludnosti jer je za proteklih dve decenije moćna propaganda, udbina propaganda, medijska, politička, uspela da ubije istinu o svemu što se zbivalo. I ne samo istinu nego i samo sećanje. Ratni zločinci, propovednici srpskog nacizma zagledanog u nacizam koji potapa Rusiju, drže katedre i medijske i verske i obrazovne i političke i ta takozvana postistina koju nameću narodu je jedna velika laž. Oni su izvršili lobotomiju nad milionima ljudi. Srbija devedesetih je bila zemlja užasa, nesreće, smrti, razaranja, mržnje, ali i velikog otpora svemu tome. I velike nade da će doći do preporoda. Srbija danas je bezobalna, izgubljeno je i sećanje na devedesete godine.
Danas se može čuti lamentiranje intelektualaca koji se predstavljaju kao ljudi takozvane druge Srbije, da je ta druga Srbija umrla jer nema, i onda navode – desetak imena ljudi koji više nisu živi. Ili se njihov glas danas slabo čuje. Znam ja devedesetih godina desetine ljudi, sjajjnih intelektualaca koji su govorili protiv zla, ratnih zločina, i oni zaslužuju svako poštovanje. Međutim – svoditi njihovu borbu na drugu Srbiju je jedna velika neistina jer se ni onda njihov glas ne bi čuo da nije bilo te ogromne matice, ogromne reke koja se zvala SPO. Deset godina je ta stranka stotine hiljada ljudi svakoga dana uvodila u borbu na trgovima, ulicama. Slom SPO-a koji je postradao pod pritiscima i prijatelja i neprijatelja, i saveznika i onih drugih, je zapravo označio i potop te druge Srbije koja se danas ne čuje. Ja sam gospodar svojih reči. Gospodar sam onoga što sam napisao i što pišem. U svemu tome što sam pisao i što pišem možda sam opet neki uzaludnik koji pokušava da kapom zaustavlja vetar i da ore po moru. Ali ja drugoga izbora nemam, nego da branim ideale i snove te druge Srbije, pobunjene Srbije koju sam 10 godina predvodio. I ne samo to, već da branim i snove mnogih koji su ubijeni zbog borbe za tu drugu Srbiju.
Od svih knjiga koje je napisao, da li je ovu bilo najteže napisati?
Da, bilo je tako. Kada pišete roman, vi ste u poziciji Boga. Možete sve. Imate pravo na fikciju, fantaziju. Ali ovde sam morao da budem surovo pošten i da se držim onoga što je bilo. Morao sam da se držim činjenica, bez prava na prepravku. Pritom biti maksimalno pošten. Mislim da sam u tome uspeo. I ako sam prema kome bio surov, možda i nepotrebno surov, i nepošten, to sam ja.
Kada se čita Vaša knjiga, vidi se da ožiljci kreću još iz detinjstva.
To već nisu ožiljci. Meni se te godine, do devesetih čine kao otisci nekih dragih dana. A ožiljci života su ožiljci bola. U čemu je razlika? Moje sećanje na te divne dane kada mogu da kažem da sam bio srećan – nije sreća. Dok je bol i svako sećanje na bol koji me je progonio od početka devedesetih pa do danas.
Ono što se ne zna je da je i Vaše detinjstvo bilo izuzetno teško.
Mislim da je Markes zaista pogodio kada je rekao – sve ono što mi se dogodilo kada sam formiran kao ličnost, dogodilo mi se do 12 godine života. Ja sam dakle formiran u veoma surovim uslovima. Čak sam i bežao od detalja u knjizi koliko je moj život u detinjstvu bio surov. Surov i težak. A opet, ne znam, kada bi moglo ono što ne može, pa da se ponovo rodim, meni se čini da ne bih pobegao od ponavljanja svega toga iako je bilo i surovo i teško. To je bila škola budućeg života.
Da li ste mogli da naslutite šta će vam se sve dešavati kada ste krenuli u politiku. I ne samo Vama, već šta će se dešavati i kod nas ali i globalno?
Mnoge stvari ja nisam mogao da naslutim. Odrastao sam u kraju gde je donedavno bilo starih hercegovaca do te mere zagledanih u Rusiju, u mit i kult Rusije, da su verovali da se sa hercegovačkih brda kada je neka posebna mesečina može direktno videti Moskva. Ja sam vaspitavan na tom kultu i mitu Rusije, isto kao što sam vaspitavan na mitu i kultu Kosova i kosovskog epa. Bio sam član partije i novinar Tanjuga kad sam 1973. godine prvi put video Rusiju. Tada sam otišao da budem gost tada sovjetske novinske agencije Tass. Kada je avion sleteo na aerodrom ja sam želeo nešto zbog čega sam rizikovao da možda izgubim posao, da me izbace iz partije. Da me kazne. Ali opet, neko srce me je teralo na to i ja sam ipak to učinio – poljubio sam rusku zemlju. U tom trenutku nisam mogao znati šta ću videti u toj zemlji čije sam tlo poljubio. Vratio sam se izlečen od tog sistema i očajan zbog svega toga što sam u Rusiji video i doživeo.
I danas se događa nešto što nikada nisam mogao zamisliti – da će uprkos svemu ta Rusija, moja Rusija, da bude nastavljač svega onoga što je utemeljio Adolf Hitler. O nacizmu govorim. Ali bukvalno držeći se istih obrazaca, parola, strategija. Hitler je zagovornik germanskoga sveta, on je govorio da se bori za ujedinjenje germanskoga sveta. Putin je krenuo na Ukrajinu sa obrazloženjem da su Ukrajinci lažna nacija, da je to lažna država i da nemaju prava da postoje. Bukvalno je prekopirao ono što je Hitler rekao kada je krenuo na Austriju. A kad je krenuo na Sudete rekao je da ujedinjuje germanski svet. Strašno je da je bukvalno sa istim obrazloženjem Rusija Vladimira Putina krenula na Ukrajinu. I neverovatno je i posebno poražavajuće da je glavni ideolog ruskog nacizma prekopirao Gebelsa. Govorim o Aleksandru Duginu. Neke njegove knjige sam i čitao a lično sam ga i upoznao u Moskvi. Bukvalno nisam mogao da verujem šta priča taj čovek – da su Rusi izuzetna nacija. Pa čekajte, zar Gebels i Hiler isto to nisu govorili za Nemce?! Arijevska nacija. Bilo je nemoguće zamisliti da će Rusija to postati, a posebno je bolno da eto takvu Rusiju u Srbiji podržava 80 odsto građana.
Ako je neko bio žrtva Hitlerovog nacizma, to smo bili mi. Kako je moguće da smo se, kada je ovaj sukob u pitanju, toliko okrenuli ka Rusiji? Da li je to na delu opet neka naša mitomanija?
Ne. To je direktan proizvod propagande KGB-a. Dvedeset odsto medija u Srbiji se uređuje po konceptu Aleksandra Dugina. Jedna od njegovih teza je da je laž lepša od duginih boja. Laž, laž, laž, laž i narod će to prihvatiti lakše i slađe nego što prihvata istinu. Mnoge istine su bolne i ljudi neće da ih prihvate. A kada im servirate laži o nečemu što se nije dogodilo, a ljudi bi želeli da se tako dogodilo, onda oni počinju da se to baš tako dogodilo.
Iskreno, lakše bi mi bilo da ste u pravu i da je sve režija KGB-a. Plaši me to što mislim da je tih 80 odsto zaista ubeđeno da nam je Rusija majka, a otac Putin.
Mislim da bi se za mesec dana situacija preokrenula. Nisu Srbi toliki idioti. Srbi ne znaju istinu, a istina se od njih krije. Putinofilija i putinizacija Srbije odvijala se godinama pre Ukrajine a da se ovde narod nije upoznavao sa onim što se dešava u Rusiji. U tom periodu bar za ono što se zna, a ja sam o tome pisao, ubijeno je više od 50 novinara i oko 300 ljudi iz nevladinog sektora. Mnogim novinarima i ljudima koje su poubijali lomili bi kičmu u njihovim stanovima a onda ih bacali sa solitera i izdavali saopštenja da su doživeli nervno rastrojstvo. Ili da su se, setimo se Šešelja i Nikole Barovića, okliznuli na koru od banane i pali sa terase. To su strašne strane.
Ali vi znate koliko će ljudi koji pročitaju ovo napisati u komentarima da je sve to zapadna propaganda koja od Putina i Rusije stvara ono što nisu.
Znam ja to. Ja nemam nikave reči pohvale ni kad je u pitanju Evropa, ili Zapad. Ali makar tamo vam se priznaje da ste čovek.
Možemo li mi biti kolateralna šteta ruske politike?
Zapad je uplašen od rata na Balkanu. U ovom trenutku ratni požar na Balkanu bio bi najveći mogući dar pre svega za rešim u Kremlju. Da se pozornost sa Ukrajine pomeri na Balkan jer mi smo darovitiji u nesreći od bilo koga. I odjednom bi centar sveta postao Balkan a može da pukne bilo gde – na Kosovu, u Bosni, u Crnoj Gori. Rusija čini sve da se to dogodi. Nadam se da se neće dogoditi.
Vraćam vas sada još jednom na priču o tome kako tvrdite da je ovde na delu „kolektivna lobotomija“. Pojasnite to još malo detaljnije.
Vi danas imate sledeću situaciju, 80 odsto Srba a možda i više, je žrtva lobotomije. Kada je u pitanju Oluja – ničeg nije bilo pre Oluje. Ničeg. Nego je jednog jutra, iz čistog mira, krenuli su Hrvati da proteruju Srbe. A šta je bilo pre toga, to se ne spominje. Zaboravljeno je. Ko je odbio plan Z4? Ovde je pomama, bukvalno histerija antinatovska, antievropska. Naročito antiamerička. A upravo zahvaljujući tadašnjoj trojci – predstavnicima SAD, tadašnje Jeljcinove Rusije i EU – pobunjenim Srbima je ponuđeno bukvalno na trećini hrvatske teritorije država u državi. Sa neverovatnim stepenom autonomije. Jedino je Vuk Drašković i partija koju je predvodio, mesecima zapomagao i molio da se taj plan prihvati. Tada sam dobio knjigu da sam ustaški doglavnik. Sve političke partije, i vladajuće i opozicione, su bile protiv. Čitavi pukovi mojih prijatelja – ugledni pisci, akademici, novinari, glumci – razleteli su se po Hrvatskoj i vodili propagandu da se nipošto taj plan ne sme prihvatiti.
A razlog je bio?
„Nikad više u Hrvatskoj državi“, jer je formalno ta srpska Kraljina trebalo da bude u okviru Hrvatske. A zapravo je imala pravo i na sopstvenu monetu. Imala je svog predsednika, vladu, parlament. Imala je pravo da sklapa međunarodne ugovore, imala je garantovano pravo da njena delegacija bude zastupljena u hrvatskom Saboru. A šta mi danas znamo o Oluji? Mi danas imamo skupove bola svakog 4. i 5. avgusta gde se liju krokodilske suze. Srpska Krajina je žrtvovana dogovorom Miloševića i Tuđmana. Ja svedočim o tome u knjizi. To se ne sme zaboraviti. To svedoči čovek koji je bio jedan od glavnih političkih aktera tog vremena. Našem narodu se ne objašnjava zašto je Milošević odbio srpsku državu u hrvatskoj državi. A odbio je zbog toga što su Amerikanci imali takozvani plan KK – Kosovo i Krajina. Taj plan je počivao na tome da sve ono što dobiju Srbi u Krajini moraju dobiti Albanci na Kosovu. I obrnuto. Sve što Srbija bude dala Albancima na Kosovu, posebno neka prava, automatski ta ista prava mora Hrvatska da obezbedi Srbima u Krajini. I ja sam to podržao.
E, Milošević to nije hteo. On je video šansu u svojoj formuli KK – pustiti Tuđmanu da protera Srbe i time bi sebi dao alibi da protera Albance sa Kosova. Krajiški poraz za kosovsku pobedu. To je bio Miloševićev plan. Znamo sve kako se to završilo. Naš Parlament od 2000. nije stavio pred poslanike rezoluciju 1244 o Kosovu, pa da se Srbi upoznaju šta u njoj ima, a šta nema. I šta ona jeste, a šta nije. Tom rezolucijom je Srbija proterana sa Kosova. Nije NATO formirao državu Kosovo, ali rezolucijom 1244 koju je prihvatio Milošević, država Srbija se sa svim simbolima državnosti povukla sa Kosova. Prepušteno je bilo da status Kosova bude određen kasnije. On je određivan i određen je. O čemu se takođe ništa ne zna. I to je poklopio mrak. Postistina, lobotomija. To je bilo na pregovorima koji su vođeni 2006. i 2007. u Beču. Učestvovao sam u tim pregovorima kao ministar spoljnih poslova. Bio je i Boris Tadić kao predsednik države i Vojislav Koštunica kao premijer. Mi ne znamo, jer se to krije od naroda, da je Marti Ahtisari kao specijalni izaslanik Generalnog sekretara uz podršku SB UN uz podršku Kontakt grupe, čiji je član bila i Rusija, dobio nalog da bečki pregovori o budućem statusu Kosova moraju da se drže četiri principa. Prvi princip – nema povratka Srbije na Kosovo. Nema povratka na stanje pre 10. juna 1999. drugi princip – nema podele Kosova. Treći princip – nema ujedinjenja Kosova sa Albanijom. Četvrti princip – maksimalna, vrhunski maksimalna prava uz međunarodne garancije za Srbe na Kosovu i Metohiji, za crkve, za manastire. Za kulturno i duhovno nasleđe Srba na Kosovu.
Albanci su bili žestoko protiv, ali su im zavrtali ruke i glave. I morali su da prihvate sve. Morali su da prihvate da u svoj ustav i zakone ugrade i to da se oko 40 crkava i manastira na Kosovu formiraju zaštićene zone u koje Albanci ne samo da ne mogu naseljavati nego ne smeju ni zalaziti. Ne smeju da izvode nikave radove – na primer da poprave električnu mrežu ukoliko ne dobiju dozvolu od starešine crkve odnosno manastira. Mi još nismo formirali zaštićene zone oko 40 crkava i manastira. Garantovano je da bude formirana i posebna kosovska jedinica policije većinski sastavljena od Srba koja će nadgledati i čuvati manastire i crkve na Kosovu. I da komandant te jedinice mora uvek biti Srbin. Mi o tome ništa ne znamo.
Šta se desilo sa tim planom?
Rusija je prihvatila, ali je pred samo glasanje stigla naredba iz Moskve. I onda su Rusi rekli – prihvatamo ovo ali pod uslovom da isti status koji dobija Kosovo dobiju i Pridnjestrovlje, Abhazija i Osetija. Rusija je tražila trgovinu. U igri tada još nisu bili Krim, Donbas. Zapad je odbio tu trgovinu. A bilo je predviđeno da Ahtisarijev plan zameni rezoluciju 1244. Rusija je zapretila vetom. Albanci su prihvatili Ahtisarijev plan a Rusi su ti koji od tada pa do danas tvrde da nam čuvaju suverenitet nad Kosovom. Da, da čuvaju ga u onoj kacelariji u Njujorku na Ist Riveru, gde je kancelarija ruskog ambasadora pri UN.
Mi se neumorno zahvaljujemo Rusiji što je spasila srpski narod od genocidnog pečata jer je stavila veto na britansku rezoluciju osude genocida u Srebrenici. U toj britanskoj rezoluciji kao i u presudi Međunarodnog suda izričito se kaže da nikakve odgovornosti za taj genocid u Srebrenici nema ni država Srbija, ni srpski narod, ni srpski narod u Bosni ni vojska Republike Srpske, već su isključivo odgovorni oni koji su izvršili masakr. I oni koji su im taj masakr naredili. Potpuna individualizacija zločina. A onda je Rusija kazala da su ti koji su izvršili zločin, koji su poubijali onaj narod tamo, zapravo srpski narod. Da su oni prestavnici srpskog naroda i stavili su veto na osudu tih zločinaca. I mi im se zahvaljujemo.
Da li je na delu putinizacija Srbije?
Ona je počela 2014. kada je Toma Nikolić bio predsednik Srbije. Počela je tako što Vladimir Vladimirovič nije hteo da dođe 20. oktobra jer je to bila okrugla godišnjica oslobođenja Beograda od strane Crvene armije u Drugom svetskom ratu. A onda umesto protesta, ili da dođe neko drugi da ga predstavlja, ovde su prihvatili da 20. oktobar bude 14. oktobra. Putin dolazi 14. oktobra, nije hteo ni da noći u Beogradu. A za tih nekoliko sati koliko je proveo ovde, predsednik Tomislav Nikolić ga je poljubio devet puta. Tada je počela maksimalna Putinizacija Srbije. A danas, da se čovek prekrsti i desnom i levom – na naslovnim stranama naših tabloida, putinoida, koje uređuje KGB sa strašću čitamo naslove – Putin će uništiti planetu. I mi se radujemo tome. To su neverovatne stvari, ali pred tim se ne sme ćutati.
Nedostatak informacija, ljudi ne čitaju knjige. Kakva je to veza Srbije i Rusije?
Andrej Kozirjev je bio devedesetih godina ministar spoljnih poslova Rusije u vreme Jeljcina. Upoznao sam ga tada. On sada živi negde na Floridi. Napisao je jedan tekst na kojem sam mu čestitao, a u kome kaže – svako onaj ko voli Rusiju, danas mora biti protiv režima Vladimira Putina. Srećom, urpkos ogromnoj torturi, zločinima, ubistvima, ta Rusija se nekako priprema za pobunu. I ona je već počela. Ne može nikakva EU, nikakve sankcije, ni SAD ne mogu zaustaviti ovo zlo u Ukrajini. Putin je prosto u poziciji čoveka koji jednu ruku drži na nuklearnom dugmetu i preti kataklizmom a ovako naređuje generalima, Čečenima, vagnerovcima, mafijašima, ubicama da jednostavno Ukrajinu pretvore u Hirošimu. Znači, stvar će se odlučiti u Rusiji. Ja mislim da ipak nije daleko dan kada će ta Rusija koju branim i kojoj se nadam, da oslobodi Rusiju. Verujem da nije baš toliko daleko dan kada će neki ruski Vili Brant doći na Majdan u Kijev, klekuti i izviniti se. To će biti ozdravljenje i spas i za Rusiju i za Ukrajinu i za Evropu.
Da se vratimo na naše podneblje. Pomenuli ste peti oktobar, za koji ste rekli da je to bio dan „kada smo mislili da nam je svanulo“. Ima li tu i Vaše političke odgovornosti? Možda da ste svi zajedno bili tog 5. oktobra, pa i posle, možda bi nam zaista i svanulo. Kako je došlo do tog raskola? Uvek smo slušali – „Mi nismo hteli sa Vukom“. Hajde da čujemo od vas – zašto vi niste hteli sa njima?
DOS je formiran ovde u susednoj prostoriji 10. januara 2000. SPO je izbačen iz DOS-a, oteran, nakon budvanskog atentata na mene. Ja sam DOS formirao posle zločina na Ibarskoj magistrali kada je Milošević ubio četvoricu meni najbližih. Među njima i rođenog brata moje supruge. Ali glavna meta je nekim čudom preživela. Milošević je iskoristio trenutak kada sam ja bio u Budvi 15.. juna 2000. kada sam pisao strategiju za DOS – šta i kako dalje. Poslao je atentatore, ja sam dva puta pogođen u glavu. Opet sam nekim čudom preživeo. I baš ta činjenica da su me dva hica pogodila u glavu, evo i ožiljaka, poslužila je Udbi i Miloševićevoj propagandi, a koju je odmah prigrlio DOS, za lansiranje jedne neverovatne laži – da atentata nije ni bilo. Da je sve bilo izrežirano, da sam ja sam to sve izrežirao da bih još više podigao rejting u okviru DOS-a.
I DOS prihvata tu ideju?
Ne samo to, DOS je i prednjačio u lansiranju te propagande. I tako je došlo do najveće političke izdaje. Nekoliko stotina hiljada tradicionalnih birača SPO-a prihvatilo je tu laž. Ja nisam mogao da se vratim iz Budve. Mene je tamo tri meseca čuvao eskadron crnogorske policije, jer je puštena priča da Milošević planira da padobranci 63. padobranske izvrše desant i da me likvidiraju. Ja nisam mogao da dođem u Srbiju. Ti birači SPO-a su glasali za DOS. Poverovali su u plasiranu laž. Osim toga, već se znalo da Legija stoji iza zločina na Ibarskoj. SPO je već proganjao Legiju. I znalo se da se vrh DOS-a sastaje sa Legijom i dogovara prevrat. Dakle, nekoliko stotina hiljada mojih glasača je glasalo za Legiju. Šta se desilo 5. oktobra? Samo šiljak piramide je pao. Temelji terorističkog režima su ostali netaknuti i jači nego što su bili pod Miloševićem. Eto to je to petooktobarsko pomračenje o kome pričam. Tek onda kada je Đinđić shvatio ko je Legija, ko su Crvene beretke i kada je rešio da se obračuna sa njima, oni su bili brži od njega i ubili su ga. Stradao je od istih zločinaca koji su poubijali ljude na Ibarskoj magistrali, koji su pucali na mene u Budvi, koji su ubili Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju…
Slažete li se vi sa onim što tvrde mnogi iz DOS-a, da je upravo Koštunica bio taj koji nije dozvoljavao da se razmontira taj Miloševićev aparat? „Da, Koštunica je kočio Đinđića u trenutku kada je on rešio da to razmontira“.
Znači ni Đinđić nije odmah želeo da to uradi?
Pa u početku oni dele saveznike – Koštunica uzima Radomira Markovića, šefa službe DB. Đinđić hoće da hapsi Markovića, ali Koštunica ne dozvoljava. Legija i Zemunski klan su Đinđićevi prijatelji. Đinđić govori – Legija je moj prijatelj i ne može biti uhapšen, jer mi tražimo da odgovara za zločin na Ibarskoj. O tome mi je mučno da pričam.
Mnogi danas upiru prstom u Vas i govore da ste ih politički izdali. Kako gledate na to?
Imate to svaki dan, svuda. Po društvenim mrežama javljaju se desetine njih – očajni smo, izdade nas Vuk. Ne! Vi ste izdali Vuka. I još nešto – ovde je muk i kad vladika, a to nije ni vladika nego đavo, koji ovde poziva na oružje. Evo ovde litijaju pod Putinovim slikama. I opet taj isti vladika poziva na šta?! To kako se ponašaju neke vladike SPC to nije crkva već paravojne formacije.
Ali isto tako je primetno ćutanje vrha SPC. Da li to oni ne nameravaju da se oglase, ili odmeravaju. Sporo to sve ide. Kao da se pribojavaju da reaguju.
Znam, ali to je komplikovana priča. SPC je srednjevekovna organizacija, ustrojena na jedan način da je episkop koji dobije određenu eparhiju zapravo Bog i batina u toj eparhiji. Patrijarh ne može da ode u bilo koju eparhiju bez dozvole tog vladike. On mora da traži dozvolu od vladike da dođe na njegov posed. Organizaciono smo daleko u prošlosti, a SPC sve više od sebe od onoga što je temelj vere – a to je Hristos. Stalno se poziva na Svetog Savu, govori se o nekom svetosavlju. Ne postoji svetosavlje kao religija, nije Sveti Sava osnovao nikakvu religiju. Nije osnovao srpsku religiju, on je bio episkop srpske crkve, bio je Hristov fenjer, a Hristos je sunce. A kad imate sunce, ne mašite fenjerom. Mi na primer ne znamo da je 1938. godine Nikolaj Velimirovič održao predavanje gde je na sva zvona promovisano svetosavlje. I on je tada rekao i poruku koja je uvredila i Svetog Savu, i Srbe i srpski narod. Velimirović je odao ogromno priznanje Adolfu Hitleru i svemu što Hitler radi. Taj veliki muž nemačke nacije, kako je rekao, promovisao je načelo da je nacija vrhovni ideal. A ne Hristos. I da to što promoviše taj veliki muž nemačke nacije, naš Sveti Sava je promovisao pre nekoliko vekova. To je opasna neistina.
I na kraju – da li je nešto od ovih ožiljaka uspelo da zaceli?
Ne. Bol za ubijenima nikada neće zaceliti. Što se tiče usuda koji je pogodio SPO i mene, da posle 10 godina natčovečanske borbe plaćene tolikim životima i mukama budemo skrajnuti, to je možda u tradiciji. To je možda bilo neizbežno. O tome sam često razmišljao. Pazite, ko izvodi Jevreje iz ropstva faraonskog? Mojsije. Ali, Mojsije nikada nije video obećanu zemlju. U obećanu zemlju današnji Izrael, Jevreje uvodi njegov brat Aron, koji je u mnogo čemu bio protiv Mojsija. A Mojsiju kao Bog se javlja i kaže mu – ti umri u svojoj čežnji u čežnji za obećanom zeljom koju nećeš videti. Davno je rečeno da najveći deo života propada onima koji čine zlo. Veliki deo života propada onima koji ne rade ništa. Ali ceo život propada uzaludnicima. Ja, posle svega, ne mogu a da sebe ne ubrojim u političke uzaludnike. Odvajam ja moju literaturu. Zašto politički uzaludnik? Zato što je sve što sam sanjao i želeo ruševina, kao neko prokletstvo.
(Izvor: MONDO)