Moja devojka živi u inostranstvu. I kao većina ljudi sa Balkana koji odu preko grane, i ona radi za firmu čišćenja.
Većina tih istih ljudi kad dođe nazad u svoj kraj prosipa priče o fakultetu, o poslu advokata, doktora, inženjera, itd. Jednom je moj prijatelj pitao moju devojku čime se bavi. Očekivao sam da će slagati.
Kao što sam i ja sam ponekad radio kada bi me pitali za nju. Pravio se da ne znam šta radi. Ona mu sa širokim osmehom i vrlo ponosno reče da čisti. Čistačica. Celo društvo se sagledalo, a ona je nastavila.
“Vi ne radite ništa? I ne trebate. Ja na kraju meseca imam, čist obraz, pun novčanik, osmeh iako su mi ponekad prljave ruke, obraz i duša nisu.” Bio sam tako ponosan na nju. Sramio sam se sebe i svojih prijatelja.Naučila me bitnu lekciju.
(Izvor: Balkanspress)