Dečiji psiholog Milica Novković ostavila je dubok trag u društvu, a često je govorila o vaspitanju dece.
Proces vaspitanja dece veoma je složen, a mnogi roditelji, u želji da svoje dete vapitju najbolje što mogu, prave određene greške koje dalje utiču na razvoj deteta.
Svakom detetu treba pristupiti na individualan način, a zanimljivo je da roditelji za ponašanje svojih mališana upravo krive njih, ne shvatajući da sami snose odgovorsnot za ponašanje svog deteta.
Dečiji psiholog Milica Novković tokom cele svoje prakse, pokušavala je ljudima da prilbliži kako moderan način vaspitanja utiče na dete, a kasnije i na celu porodicu.
Devedesetih godina prošlog veka u sve zemlje u tranziciji prvo je ustoličena promena u vaspitanju, kako bi se tradicionalno vaspitanje zamenilo „plišanim“, a do tada postojala su dva vaspitna modela – klasična kazna i lepa reč.
– Deca su znala pravila koja su morala poštovati, nekada milom, nekada silom. Iako je bilo straha od štapa deca su vremenom razumevala da su pravila neminovnost.
U takvoj porodici bilo je i više ljubavi prema deci i više poštovanja dece prema roditeljima, odraslima.
Uvek se zalagala za stvaralačko vasptanje.
– Stvaralačko vaspitanje bez kazne i nagrade je potpuno po Hristovom jevanđelju. Detetu je potrebno da postavimo granice, 21. vek traži dobrotu, religioznost, poštenje, a to se može postići samo ljubavlju.
Porodica koja je uspela da uđe u stvaralačko vaspitanje, koja je utemeljila svoj život na ljubavi i dobroti, postala je originalna, nova, uvek sveža, neponovljiva, slobodna, uvek u skladu sa božanskim principima – podvlačila je Milica Novković.
Godine 1994. Milica je otvorila svoj vrtić, a svoju pedagošku praksu je i na taj način obogatila.
– Već smo imali rušenje porodice unazad nekoliko godina i nov način vaspitanja. Dobili smo nakazno i nakaradno vaspitanje, koje ja zovem plišano, a Česi i Slovaci „meko“.
Devedesetih godina zajedno sa demokratijom su nam ga ponudili umesto tradiciolnog odgajanja, za koje ne možemo da kažemo da je bilo baš tako nasilno, više je onaj tatin štap ili mamina varjača bila pretnja. Ali, proglasili su nas nasilnim i surovim.
Jako smo se iskompleksirali. U tradicionalnog porodici su se jasno znali modeli vaspitavanja – rad, red, znalo se šta se sme, a šta ne sme – govorila je.
Isticiala je da dete voli jasnoću kada dođe u svet koji ne poznaje.
– Mora da zna šta ga očekuje i šta se od njega traži, jer su svet i život vrlo komplikovani. Porodica napušta devedesetih autoritarni vaspitni sistem i prepoušta se plišanom.
Stalno su pretili i govorili kako mora štap da se ukine, a svedoci smo da je sa novim modelima vaspitanja došlo i mnogo više nasilja.
Umesto da nam je bolje, nama je gore. Nama je neko podvalio. Dakle, umesto štapa smo dobili šargarepu.
Nakon svih promena u odgajanju deteta koji su potekli od svetskih stručnjaka iz raznih svetskih institucija, primećivala je da su mališani postali nesnosni.
– Kroz tri godine u vrtiću shvatila sam da su deca postala nesnosna, posebno otkako smo počeli da primenjujemo pozitivno uslovljavanje i blaga prinuda.
Vidite kako je to smišljeno. Vi ste običan roditelj koji barata štapom i pretnjama, a oni nametnu onda neke stručne izraze. Pa sad ti misli šta ti je to. A ja vam kažem da nije ništa. Naše generacije su radile iz straha. A sada su umetnuli interes između deteta i rada – ako pokupiš igračke, dobićeš…
Dete na kraju počinje vas da uslovljava, do momenta kada obrne kolo, izgibili ste bitku u vaspitanju.
Podvlačila je da deca vrlo lako uočavaju i shvataju stvari, te da roditelji ni ne primete kako ih mališani „prevare“.
– Tada dete samo proširuje granice svoje slobode i tu je kraj. To je početak anarhije, kada dete počinje da gospodari porodicom, kada može sve da uradi i sve da kaže, a nije mu sve na korist, jer ne zna.
Došao je na svet i traži da sve bude uređeno, da ga mama i tata upoznaju sa zakonitostima života, a on to nije dobio.
Smatrala je da „plišano-meko“ vaspitanje polako tradicionalne porodice urušavalo iznutra.
– Roditelji su naivno poverovali da je pozitivno uslovljavanje, ta prastara „šargarepa“ zbilja nešto novo, da je to ljubav. Danas su roditelji postali loše sluge svojoj deci, a deca njihovi još gori gospodari.
To su nove uloge u porodicama našeg vremena, koje su samo logična posledica plišanog vaspitanja i istovremeno zakonom zabranjenog štapa, isticala je profesorka i objašnjavala:
– Kada dete pozitivno uslovite govoreći: „Ako pojedeš, ako pokupiš igračke, ako sedneš na nošu, ako se brzo spremiš za vrtić…daću ti tač telefon, slatkiš, crtaće, igrice, novu igračku, lažno opravdanje“…
Onda je sasvim normalno da dobijete pohlepno dete, koje ništa neće da radi ako nema interes. Prema tome šargarepa, koju svaki roditelj, naročito majke, umeću između deteta i rada neguje mito i korupciju, a ne ljubav. Gde je interes, tu ljubavi nema.
Kada mu prvi put nešto ne dozvolite, uzvratiće vam klasičnom kaznom, koja je roditelju zabranjena.
– Pohlepno dete postaje agresivno jer kada mu prvi put kažete.“Ne, ne može, ne, ne dam, ne nemam…“ Dete vam uzvraća baš onom klasičnom kaznom, koja je roditelju zakonom zabranjena.
Može, jer dete zna da je društveno prezaštićeno, dečijim pravima, da niko ne sme da vikne, a kamoli da ga udari. Tog trenutka uloge su zamenjene, dete postaje diktator, roditelj poslušni sluga.
Pohlepno i agresivno dete je i lenjo. Neće da radi u kući, oko sebe, neće u vrtić, neće da uči, da ispunjava normalne porodične obaveze.
Roditelju ne preostaje ništa drugo nego da se pravi kao da je sve normalno, da je dete centar njegovog života, centar sveta, a malog diktatora možeš umilostiviti samo potkupljivanjem, kojim uspevaš da ga kontrolišete kako bi bilo šta uradio ili poslušao.
Ta kontrola vremenom opada, jer već u pubertetu kontrolu preuzimaju vršnjaci i društvo.
– Kao što vidite nije sve kao što izgleda. Nisu mame i tate voljno postavile dete na vrh nepostojeće porodične piramide. Oni su samo nekritički prihvatili nametnuto plišano vaspitanje i dobili sve ono čemu su se najmanje nadali.
Sve ostalo se događalo i događa bez njihove volje. Rezultati? Pate roditelji, pate i deca, „šargarepa“ luduje, a društvo ženje oluju.
Otkrila je jednom prilikom da otkako su deca dobila brojeve da mogu da prijave svoje roditelje ukoliko dobiju batine ili im upute ružnu reč, tada je počelo ratovanje u porodici.
Kada je u Sloveniji izglasan taj zakon, oduzeto je preko 1.450 dece.
– A ko to sme nama da oduzima decu, osim ukoliko nisu ugrožena i zapuštena? Gde ih vode, da li ih tamo neko bolje vaspitava? Ne.
Nego će nam Centri za socijalni rad oduzeti decu i poslati ih u hraniteljske porodice ili dom, proglasivši roditelje da su nepodobni, jer su nam deca agresiva, pohlepna, lenja, tvrdoglava.
Prezaštićivanje deteta je donelo možda i najviše zla – bio je zaključak gospođe Novković.
Gde nema ljubavi, pažnje, poštenja i razumevanja, glad za materijalnim, dokazivanjem i prihvatanjem je nepresušna, imajte to na umu.
(Stil)