Postojao jedan monah kod kojeg su po savet dolazili ljudi iz najudaljenijih krajeva, a važio je za osobu koja je uvek smirena i za čoveka kog je nemoguće uvrediti.
Čuje to neki pokvarenjak i odluči da testira mudraca. Ode do njega i čim ga je ugledao počne da ga vređati i ponižava najgore što je umeo. Nakon što mu je ponestalo uvreda, na trenutak je zastao i zapanjen shvatio da je monah i dalje smiren i pribran kao i pre njegovog dolaska.
To strašno iznervira pokvarenjaka, pa nastavi da psuje još crnje i gore nego ranije, ali uzalud – činilo se da to mudraca uopšte ne dotiče. Kada je ostao bez psovki i izgubio svu energiju, odluči čovek da priđe monahu i sazna njegovu tajnu.
„Razumem ja te vaše duhovne stvari i kao, nije vas briga šta drugi ljudi misle i govore, ali, ja sam te ponizio i uvredio, treba da naučiš da moraš da se boriš za sebe“, rekao mu je čovek. „Sinko, mogu li da ti postavim samo 2 pitanja?“, upitao ga je monah progovorivši prvi put.
„Naravno“, reče čovek.
Ako ti meni doneseš poklon, a ja ga ne prihvatim, kome taj poklon i dalje pripada?“, upita mudrac. „Pa, ako ne prihvatiš poklon, onda i dalje pripada meni“, odgovori pokvarenjak. „A sada, sine moj, ako ti za mene imaš samo uvredu, a ja je ne prihvatam, kome ona i dalje pripada?“, zaključi mudri čovek, okrete se i ode, a pokvarenjak ostade u čudu.
Nikome ne vraćajte zlo za zlo; nastojte oko dobra ne samo pred Bogom, nego i pred svim ljudima; Ako je moguće, koliko je do vas, imajte mir sa svim ljudima; Ne osvećujte se sami, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu, jer je pisano: „Moja je osveta, ja ću vratiti“, govori Gospodin. (Poslanica Rimljanima apostola Pavla 12,17-19).
(Izvor: Opanak)