Život u inostranstvu nudi niz prednosti, ali ispovesti naših ljudi koji su proveli decenije radeći u zemljama zapadne Evrope otkrivaju „drugu stranu medalje“. Iako je materijalni momenat presudan za preseljenje, mnogi su se uverili u onu narodnu da „pare dođu i prođu“ i da je porodica ipak najvažnija.
Slavica iz Leskovca je decenije provela u Nemačkoj, a kad se vratila u Srbiju suočila se sa surovom istinom – u materijalnom smislu stekla je mnogo, a propustila ono najdragocenije – odrastanje svojih sinova.
Slavica iz Leskovca podelila je svoju priču o životu u inostranstvu posle koje su se mnogi dobro zamislili i zapitali kolika je, zapravo, cena sticanja imetka nauštrb porodičnih odnosa.
Ona i njen suprug nisu imali krov nad glavom u Leskovcu, i to je bio glavni motiv njihovog preseljenja u Nemačku.
Radili su „od jutra do sutra“, stekli su sve, pa i velelepnu kuću sa velikom okućnicom i baštom u Leskovcu, a kad su se vratili u Srbiju Slavica je shvatila da je izgubila ono najvažnije – odrastanje sinova i porodicu o kakvoj je maštala.
Njenu ispovest, kao i pismo koje je poslala sinovima, a zbog kog cela Srbija plače, prenosimo u celosti.
„Kad sam 1975. godine otišla u Nemačku, povela sam svog dvogodišnjeg sina i nosila torbu punu nade da će nam život biti bolji.
Druga nada rasla je u mom stomaku – moj drugi sin. Moj muž je već bio u Nemačkoj, radio je godinama, ali život nije bio lak.
Otišli smo da ‘zaradimo za kuću’, da se jednog dana vratimo u Leskovac sa punim rukama svega što ovde nismo mogli da imamo.
Rodila sam svog drugog sina u Nemačkoj. Obojicu sam poslala u vrtić vrlo brzo, jer je svaki sat rada bio važan. Nisam brojala dane, brojala sam smene.
Nemačka mi je dala mnogo – posao, platu, sigurnost. Ali iz dana u dan počela sam da gubim ono što nijedna zemlja ne može da vrati – detinjstvo moje dece.
Radila sam 12, ponekad 16 sati dnevno. Ujutru sam ih ostavljala u vrtiću, uveče sam ih ljubila dok spavaju, jer nisu mogli da me dočekaju da se vratim s posla.
Vikendom, ako nisam radila, spavala sam da bih povratila snagu. Njihove prve reči, prve korake, prve tuge i prve radosti posmatrali su vaspitači i nastavnici.
Slušala sam sve to – sa zakašnjenjem, iz druge ruke, kao stranac u svojoj porodici.
Godine su prolazile. Muž i ja smo gradili kuću u Leskovcu, ciglu po ciglu, ali između nas se gradio još jedan zid – zid tišine i nepoznatosti. Kada su odrasli, sinovi su ostali u Nemačkoj.
To je njihov dom. Oni imaju svoje poslove, svoje porodice, svoju decu. Dolaze kad mogu, ali to ‘kad mogu’ je jednom godišnje, a ponekad čak ni tada.
Konačno sam se vratila. Leskovac me je dočekao raširenih ruku, ali moje srce je bilo prazno. Velika, lepa, puna stvari – i prazna.
Zidovi su tihi, niko se ne smeje. Kada sam sela na terasu i pogledala okolo, napisala sam poruku svojim sinovima:
‘Žao mi je, sinovi moji, što vas je majka ostavila u čežnji. Nemačka mi je dala sve – krov nad glavom, obezbeđenje, penziju.
Ali ona vas je odvela od mene. A majci, sad kad sam stara, ne treba kuća – potreban joj je glas deteta u hodniku, ruka unuka na ramenu.’
Danas često gledam njihove slike. Zamišljam kako bi bilo da sam ostala, da smo prošli kroz život zajedno, da smo izgradili ne kuću, već odnose.
Nemačka je zemlja reda, ali srce ne poznaje red. Srce želi zagrljaj, miris doma, jutro sa porodicom.
Ne žalim zbog onoga što sam uradila – jer smo svi uradili ono što smo mislili da je za nas najbolje u tom trenutku.
Ali želim da svaka mlada majka, koja spakuje svoje dete u kofer i ode u beli svet da ‘zaradi novac za kuću’, zna – neka pazi da ne izgubi svoj dom.
Zato što kuća i dom nisu jedno te isto. Dom su ljudi. I vreme provedeno sa njima“, prenosi Stil.
(Žena)