Bogdan Prahov imao je samo pet godina kada je nestao ispred vikendice u selu njegovih roditelja, godinama kasnije čak ni njegov ubica nije zatvoren i niko nije odgovarao za njegovu smrti
19. jun 2012. godine bio je dan koji će zauvek ostati u sećanju stanovnika malog sela „Mir“ u blizini grada Petuški u Vladimirskoj oblasti Rusije. Tog letnjeg dana dogodila se tragedija koja je odnela život malog Bogdana Prahova.
Petogodišnji Bogdan Prahov, jedini sin moskovske porodice, proveo je leto na njihovoj vikendici sa roditeljima i bakom.
Tog sudbonosnog dana, dečak se igrao blizu kapije vikendice sa svojim devetogodišnjim drugom Dimom.
Za Bogdana je to bio običan letnji dan, pun bezbrižnih igara i zabave. U to vreme, dečakova majka Tatjana i baka bile su zauzete u bašti, nesvesne predstojeće tragedije.
Njihov mir poremetio je Sergej Kozlov, komšija, koji je patio od teške mentalne bolesti.
Istraga zločina trajala je više od šest meseci pre nego što su organi reda uspeli da identifikuju kriminalca i prikupe dovoljno dokaza.
Ovaj zločin je izazvao široko negodovanje javnosti i naterao ljude da razmisle o potrebi pažljivijeg praćenja osoba sa mentalnim bolestima, posebno na mestima masovnog okupljanja.
Posle 5 sati pretrage, pronađena je samo dečakova odeća, a sledećeg jutra – njegovo telo.
Porodica Prahov je svakog leta dolazila na vikendicu nazvanu Mir.
Za njih to nije bila samo tradicija – prilika da se odmore od gradske vreve i provedu vreme sa svojim voljenim sinom u prijatnom seoskom okruženju.
Niko nije mogao ni da zamisli da će ova letnja sezona biti poslednja za malog Bogdana. Kako se Tatjana kasnije sećala, čula je glasove dečaka, ali je odjednom sve utihnulo.
Nekoliko minuta kasnije, tišinu je prekinuo Dimin vrisak, koji je uleteo u dvorište na biciklu sa strašnim vešću:
– Neki čovek je zgrabio Bogdana i odvukao ga u šumu!
Tatjana u početku nije verovala, misleći da se deca šale. Ali kada je pogledala kroz kapiju i nije videla sina, uhvatila je panika. Majka je pojurila da traži dete, vičući njegovo ime.
Komšije, saznavši šta se dogodilo, pozvale su policiju. Dima je rekao da su se vozili ulicom oko vikendice i videli su čoveka koji izalzi iz šume. Stranac ih je iznenada napao, udario Dimu i odvukao Bogdana u šumu.
Prvi sati nakon nestanka deteta smatraju se najvažnijim. Vest o Bogdanovom nestanku brzo se proširila po selu. Stotine ljudi su se pridružile potrazi: policajci, vojnici, spasioci i volonteri.
Fotografije dečaka bile su okačene svuda. Timovi za potragu su češljali područje sa psima. Trava u šumi je bila visoka, što je otežalo potragu.
Svi su se nadali da će Bogdana pronaći živog. Međutim, posle pet sati potrage, pronađena je samo dečakova odeća.
Potraga je obustavljena sledećeg jutra, jer je pronađeno Bogdanovo telo. Stanje deteta prilikom pregleda bilo je užasno: golo, osakaćeno, sa povredama glave.
Pregled je pokazao da je smrt nastupila usled udarca glavom o drvo. Počinilac nije imao vremena da izvrši seksualno nasilje.
Ko je bio ubica?
Bogdanovi roditelji su se pitali: kako je neko mogao biti tako okrutan prema njihovom petogodišnjem detetu? Aleksandar Bastrikin je preuzeo kontrolu nad istragom.
Sprovedene su desetine pregleda, ispitane su hiljade ljudi, sprovedene su genetske studije.
Na osnovu Diminog opisa napravljena je kompozitna skica, a proverene su sve prethodno osuđivane osobe registrovane u psihijatrijskim i centrima za lečenje od zavisnosti.
U avgustu 2012. godine, beskućnik Dmitrij Semenov je priveden i on je čak priznao ubistvo. Međutim, Dima ga nije identifikovao, a DNK se nije poklapao. Semenov je kasnije povukao svoj iskaz, tvrdeći da je to bilo pod prisilom.
Kako se kasnije ispostavilo, ubica je bio u blizini. U januaru 2013. godine, istraga je dobila informacije o podudaranju genotipa Sergeja Kozlova i mrlja od znoja na Bogdanovoj odeći.
Kozlov, invalid druge grupe zbog mentalne bolesti, živeo je u tom selu. Komšije su ga opisivale kao osobu koja nije volela ismevanje.
Kozlov je bio pod nadzorom psihijatra sa dijagnozom mentalne retardacije, ali je 2005. godine skinut sa registra zbog „stabilizacije stanja“.
Prema istrazi, Kozlov se 19. juna 2012. godine nalazio u oblasti sela Gribovo. Videvši dečake na biciklima, osetio je neprijateljstvo prema njima.
Kako je kasnije objasnio Istražni komitet, Kozlov se stideo kada je povraćao u prisustvu dece. U napadu besa, zgrabio je Bogdana i odvukao ga u šumu.
Nije razumeo šta radi…
Kozlov je priznao ubistvo, ali je sudsko-psihijatrijski pregled pokazao da nije bio svestan svojih postupaka i da ih nije mogao kontrolisati.
Sud je 2013. godine proglasio Kozlova neuračunljivim i oslobodio ga krivične odgovornosti, uputivši ga na obavezno lečenje.
Bogdanovi roditelji bili su nezadovoljni sudskom odlukom, smatrajući da niko zaista nije kažnjen za smrt njihovog sina.
Kozlov se 2025. godine i dalje nalazi na prinudnom lečenju u zatvorenoj psihijatrijskoj bolnici.
Stručnjaci smatraju da se mentalno bolesne osobe sa agresivnim ponašanjem retko potpuno izleče i da Kozlov može provesti ceo život u bolnici.
Bogdanovi roditelji su dobili još jednog sina, ali, kako je Tatjana priznala, niko ne može zameniti Bogdana.
Pre Bogdanovog ubistva, kako se kasnije saznalo, čovek je već napao jedno dete nožem, ali je umesto u zatvor poslat na lečenje.
Slučaj Bogdana Prahova otkrio je ozbiljne probleme u sistemu praćenja mentalno obolelih osoba. Tragedija je mogla biti izbegnuta da Kozlov nije bio uklonjen sa registra 2005. godine.
(Stil)