Nastavnica engleskoj jezika i učiteljica Bernarda Jug iz Virovitice u Hrvatskoj na Fejsbuk stranici „Hrvatska učiteljica bez cenzure“ objavljuje delove autobiografske knjige o iskustvima sa školstvom, roditeljima i decom.
Njene reči naišle su na veoma pozitivne reakcije kad je prepričala iskustvo s dečakom koji ju je zamolio da ga ne pita pred drugim đacima – šta će biti kad poraste, jer on može „samo da upiše za zidara“. Bernardinu objavu sa Fejsbuka prenosimo u celosti.
„Učiteljice, mene je sramota, ali ja ću moći da upišem samo za zidara, nemojte me pred svima pitati ono Vaše pitanje: Što bi voleo da radiš kada porasteš?“
Znala sam. Znala sam! Došlo mi je da urlam, da vrištim, da odem u zbornicu i da sazovem jedan GRADSKI RODITELJSKI SASTANAK!!!
SASTANAK NA KOJI ĆE BITI POZVAN ČITAV GRAD!
Jedan vaspitni roditeljski na koji ću pozvati sve one koji su ovom dečaku usadili SRAM prema ZANATSKIM ZANIMANJIMA, prema POŠTENOM RADU, RADNIKU, MAJSTORU!
Nije on to umislio. On zna šta oko njega misle svi oni kojima je okružen.
Zna on s kojim prezirom se u osnovnim školama govori i odnosi prema majstorima, radnicima i seljacima.
To je prvo naučio još pre škole.
To je sam video svojim očima.
Zašto ćutite?
„Nećete me to pitati pred svima, je l da?“ – pita me na hodniku i čeka.
„Hvala ti na ovome. Ali sad ćemo se dogovoriti nešto. Pitaću te. I hoću da najponosnije što možeš, glasno i hrabro, odgovoriš da želiš biti zidar. Jasno? Ostalo prepusti meni.“ Bio je uplašen, ali mi je verovao. Postavila sam to pitanje na času. Baš se dobro uklopilo u čas. Došao je red i na njega. Mojeg budućeg zidara. Ustao je i rekao da će biti zidar.
Tačno se dogodilo ono čega sam se bojala, ali što sam i očekivala. Počeli su sprdači sa svojim sprdnjama. Bravo! Aplaudirala sam im. Bravo! Dok sam postavljala ovo pitanje, molila sam se u sebi da vi niste takav razred. Da ste viša svest. Da neće biti ovakvih reakcija. Duboko ste me razočarali! Od sutra nastavu imamo na livadi.
Zaurlali su od oduševljenja, a onda su se zabrinuli. Ali… Napolju je sneg… Sutra i poledica… Da…kiša…i mraz… Proradili im klikeri odjednom. Ali ne prava savest, nego sebična briga za sebe, da ne sede na ledu, nego u toploj učionici.
Da, ponovila sam. A kad dođe bljuzga i otapanje snega i leda, dođite u gumenim čizmama jer ćemo nastavu imati u tom blatu. Stajaćete sve vreme. Zapravo, dođite bosi. Jer te čizme su isto napravili majstori zanatlije kojima ste se upravo rugali kao da ste najgori ljudi na svetu.
Šta će vam škola? Zgrada? Kuća? Stan?! Što će vam topli dom?! To su sve izgradili majstori zidari kojima ste upravo malopre pljunuli u lice. Da li vas to uče kod kuće? Znate li da zidar u svaki zid koji sazida utka i sebe?! Jer ostavi tu svoja leđa, svoje zdravlje, svoje vreme?! Mislite li da ne morate biti pametni da sazidate ovu školu?! Ili kokošinjac?! Ko je od vas svoju sobu sam sazidao?! Ko?! Ko je krevet sam napravio?!
Zamislite da morate sve sami. Biste li bili sposobni? Znate li što sve dobar zidar mora da zna?! Zašto kod kuće s roditeljima ne vodite ovakve razgovore?! Zašto kod kuće pričate ne pričate o tome da li su neki učenik ili učiteljica dva dana došli u istoj košulji?! To vas hrani?! To je bit života, rasta, razvoja, učenja i napretka?! Ovaj mladić možda će baš vama zidati kuću. Ili meni. Koliko toga on mora znati da se kuća ne bi urušila ili pucala?!
Niste o tome razmišljali? Onda počnite. Majstori će biti sve više plaćeni. Jer je sve manje onih koji imaju sposobne, spretne ruke, a sve više onih s dve leve koji znaju samo „instaliraju i daunlouduju, kilkću“. Sve je manje graditelja. Sve je manje stvaratelja. Sve je manje vrhunskih Majstora.
Nikad ne daj da ti kradu snove. Prvo ti se rugaju, ali ti budi istrajan, pa će te zatim ćutke promatrati, a zatim će ti se diviti. I zato – postani zidar. Budi najbolji u tome. Budi Majstor za kojeg će se otimati, koji će graditi za večnost. Budi Faca. Pravi majstori to jesu.