Rituali ljudi koji slave smrt umesto života su jezivi, a bizarniji su čak i od „Crne svadbe“.
Izolovana plemena oduvek su izazivala pažnju i interesovanje javnosti, kako zbog svojih bizarnih pravila tako i zbog načina života koji je samo njima shvatljiv i uobičajen. Amazonski Indijanci imaju veoma bizarno pravilo kada je razmnožavanje u pitanju. Međutim, čini se da Torajanci imaju još bizarnije pravilo.
Naime, Torajanci su poznati po ritualima koji se vezuju za pokojnike, a verovanja su da pokojnici zapravo nisu mrtvi, te da oni nakon smrti imaju još dublje veze sa živim svetom.
Duboka povezanost sa voljenom osobom u Toraji često ne završava kod groba. Neki Torajanci sa severa zemlje povremeno vade svoje rođake iz grobova da bi ih preobukli u čistu odeću i uvili u čist pokrov.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
MESTO GDE SE SMRT POŠTUJE VIŠE OD ŽIVOTA
Niko od Torajanaca ne zna kada su tačno počeli da se praktikuju ovakvi običaji u vezi sa smrću. Torajanski jezik je dobio svoju pisanu formu tek početkom XX veka, tako da se većina starih običaja i dalje usmeno prenosi. Tek nedavno, datiranjem fragmenata drvenih sanduka, arheolozi su zaključili da torajanski običaji potiču bar iz devetog veka.
Prvi holandski brodovi pristigli su u današnju Indoneziju krajemXVI veka, u potrazi za indijskim oraščićima i karanfilićima. Tek više od 300 godina kasnije stigli su do Toraje, kulturno-istorijskog područja koje danas obuhvata oblasti Toraja Utara i Tana Toraja, piše nationalgeographic.rs.
Zahvaljujući holandskim misionarima to je hrišćanska enklava koju pretežno čine protestanti, ali i rimokatolici, u ovoj većinski muslimanskoj zemlji. Hrišćanstvo je manje ili više uspešno pokušavalo da se uklopi u tradicionalne običaje. Skoro svaki običaj u vezi sa pokojnikom praćen je molitvama, čitanjem poglavlja iz Jevanđelja po Matiji ili po Jovanu, i izgovaranjem Molitve Gospodnje.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Toraja je posuta selima, visoko smeštenim po bokovima litica ili ugnježđenim duboko u dolinama. Od Makasara, najvećeg grada na Sulavesiju, do Rantepaoa, prašnjavog gradića sa 26.000 stanovnika, ima više od 300 kilometara i uglavnom se stiže za oko osam sati spiralnim putem oko stena.
S druge strane, sela su povezana samo zavojitim, uskim neasfaltiranim drumovima kojima se odvija dvosmerni saobraćaj i po kojima se motaju psi i tek prohodala deca, na stranu što je drum posut rupčagama koje stvaraju čvoruge na glavama vozača i njihovih saputnika.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Prošla sam ovim mučnim putem posle godina provedenih u pisanju i govorenju o američkom odnosu prema smrti, koji veliča medicinu i lekove, ali strahuje od same smrti, koju smatra porazom tehnologije ili volje. Takav odnos uslovljava da većina Amerikanaca umire u institucijama, iako većina govori da bi više volela da na miru umre kod kuće.
Nakon što je preminuo moj suprug Terens, počela sam da tragam za alternativnim načinima savladavanja bola i odnosa prema smrti. Ovde sam došla da bih istražila kulturu koja je još ekstremnija, ali u suprotnom smislu.
Moja potraga se suočava sa očitim granicama. Hranjenje mrtvaca, ostavljanje tela u kući i otvaranje mrtvačkog sanduka običaji su za koje je malo verovatno da će ih iko od nas u skorije vreme prihvatiti. I pored toga, ne mogu a da se ne zapitam da li je postepeni ritam torajanskih posmrtnih običaja primereniji okrutnom i strašnom iskustvu ljudskog bola od naših formalnih rituala.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Videti voljenog pokojnika, govoriti s njim i osećati njegovo prisustvo uobičajeno je na Zapadu, pišu Kolin Mari Parks i Holi Pridžerson u knjizi „Lišavanje: Studije bola u odraslom dobu“. „Govorim mu i u potpunosti očekujem da mi odgovori“, navode reči jedne udovice. Sam bol, tvrde oni, nema pravu putanju, već pre provaljuje i stišava se u ciklusima tokom mnogih godina – upravo u skladu sa torajanskim posmrtnim običajima.
Međutim, zapadnjački običaj uklanjanja pokojnika iz vidokruga u roku od nekoliko dana ili sati izgledao bi Torajancima previše naglo. „Moja majka je iznenada umrla, stoga nismo još uvek spremni da je pustimo“, kaže Johana Palangda dok počinje da plače. „Ne mogu da prihvatim da se prebrzo sahrani.“
Njena majka nastavlja da prima goste u svojoj sobi na spratu već više od godinu dana. Pošto je Johanina majka bila poglavar sela – položaj koji sada zauzima Johana – seljani nastavljaju da dolaze po blagoslove za važne događaje, pa čak i odobrenja da se venčaju. Mihaela Budiman, antropolog na Karlovom univerzitetu u Pragu, piše da, kada bi preminuli Torajanci bili odmah sahranjivani, to bi bilo „kao da se soko iznenada obrušio na plen, zgrabio ga kandžama i u deliću sekunde zauvek nestao“.
Prema tome, kakva je razlika između Johaninog protivljenja da sahrani majku inašeg sopstvenog protivljenja da prihvatimo smrt najbližih? Ili kakva je razlika između Elizabetinog razgovora sa mrtvim mužem i onih razgovora koje udovice na Zapadu u potaji vode sa svojim muževima?
Ili kakva je razlika između rituala hranjenja pokojnika, koji sprovodi Elizabetina porodica, i odbijanja romansijerke Džoune Didion da se rastane od cipela svog mrtvog supruga, iz straha da mu ne zatrebaju kad se vrati? Najbolji lek za tugu jeste vreme. A šta ako mi, poput Torajanaca, damo sebi više vremena da se bol odmota po sopstvenom ritmu?
POGREBI KAO NAJVAŽNIJI RITUALI
Pogrebi čvrsto zbližavaju Torajance, porodicu s porodicom, selo sa selom. Pogrebi gutaju ušteđevine jer se ljudi nadmeću u poklonima u vidu životinja, stvarajući višegeneracijske obaveze i znatne troškove. Tvoj rođak daruje bivola? Moraš da daš većeg. Ne možeš da se odužiš za prethodni poklon? Onda to moraju da učine tvoj sin ili ćerka. Ukoliko ne mogu, ta obaveza će pasti na tvoju unučad.
Torajanski pogrebi su i veoma zabavni. Pogreb je ujedno svadba, bar micva i porodično okupljanje, i po pirovanju lako nadmašuje irska bdenja. Raskošni pogrebi su prilika za sastajanje i upoznavanje, za obilno iće i piće, za uživanje u igrama i zabavi – čak i za širenje mreže poslova ili odmeravanje potencijalnih supružnika. Ima i borbi vodenih bivola. („Nema kockanja“, obznanjuje ceremonijalmajster. „Ova porodica je hrišćanska, a i policija je prisutna. Porodica ne podržava kockanje.“)
Kad se začuje povik da se okupe najjači koji će preneti sanduk do kule, bar 50 mladića grabi ručke od bambusa. Oni pevaju dok idu oko polja, podižu i spuštaju sanduk kad pesma postane skaredna: nešto što se odnosi na delove tela, veličinu i seksualne veštine. Izbija vodena čarka, nosači se međusobno pljuskaju vodom, a gosti polivaju jedni druge vodom iz plastičnih čaša.
„Možete uz opravdanje da izostanete sa svadbe, ali na pogreb morate da dođete“, kaže 52-godišnji Danijel Rantetasak, koji jednog sunčanog poslepodneva sedi u delu za značajne goste na sahrani Lasija Alo To’danga, Dindinog dede.
POGREBI KOJI KOŠTAJU ČITAVO BOGATSTVO
Ljudi izdvajaju čitava bogatstva za pogrebe, a istovremeno se muče da odvoje 10.000 dolara za troškove univerzitetske školarine. Jedna žena pamti kako joj je baka rekla da nema dovoljno sredstava da joj plati koledž. Nekoliko nedelja kasnije njena baka je potrošila hiljade na svinje za pogreb jednog rođaka. „Bila sam žrtva tradicije“, kaže žena.
(Izvor: Stil)