Niko nije očekivao da će Ana da zablista. Okovi su spali i desilo se čudo
Ana je primetila da nešto nije u redu pre mesec dana. Aleksej je počeo da ostaje do kasno posle posla. Nije ispuštao telefon iz ruku. Smejao se nečijim porukama. I što je najvažnije, prestao je da je gleda u oči.
„Možemo li da razgovaramo?“ Njegov glas je zvučao neobično čvrsto.
Ana je progutala knedlu. Ruke su joj odjednom počele toliko da su se tresu da je spustila šolju čaja na sto.
„Naravno“, odgovorila je, zavlačeći pramen kose iza uha.
Aleksej je seo preko puta. Pogledao je u svoje ruke. Zatim u zid. U sat. Bilo gde, samo ne u nju.
– Ana, ja… teško je reći.
Sve unutra se ohladilo.
„Samo reci“, pokušala je da se osmehne.
— Upoznao sam drugu ženu.
Četiri reči. Samo četiri reči, i svet oko nje se srušio. Dvadeset pet godina zajedno. Dvoje dece. Stan, vikendica, auto, odmori, bolesti, radosti – sve se raspalo od četiri reči.
– Šta?
– Žao mi je. Nisam hteo da se to desi. Jednostavno… desilo se.
– Desilo se jednostavno? – Ana je osetila knedlu u grlu. – Dvadeset pet godina zajedno, a vi ste jednostavno… DESILO SE?
Aleksej je nervozno kucao prstima po stolu.
– Mlada je. Vesela. Vidiš, sa njom se osećam živo.
„A sa mnom, dakle, mrtvom?“ Anin glas se slomio.
– Ne, ali… sve je postalo tako obično. Predvidljivo.
– Bože moj, ti si kao tinejdžer! Imaš pedeset tri godine! Imamo odraslu decu!
Ustao je i stavio ruke u džepove.
– Odlazim, Ana. Potrebna mi je sloboda.
Ana je zatvorila oči. Postalo joj je teško da diše.
– Tako jednostavno? Dvadeset pet godina – i to je to? Nećemo ni pokušati ništa da popravimo?
– Nema šta da se popravi. Zaljubljen sam.
Vrata su se zalupila. Tišina. Ana nije znala koliko je dugo tako sedela. Sat? Dva? Kada se ključ okrenuo u bravi, stresla se.
– Mama? Zašto sediš u mraku? – ćerka je kliknula prekidačem.
Marina se zamrzla na pragu. Jedan pogled na majku bio je dovoljan.
– Šta se desilo?
„Tvoj otac… on…“ Ana nije mogla da završi rečenicu.
Marina je prišla i zagrlila majku oko ramena.
– Šta je uradio?
– Napušta nas. Ima drugu ženu.
– Šta? – Marina se ustuknula. – Tata? Šališ se! On… on je uvek bio tako pristojan!
„Izgleda da ne“, Ana je obrisala suze. „Umorna sam od toga da sam u pravu.“
Marina se spustila na stolicu.
„Kakav kreten!“, izletelo je i odmah pokrila usta rukom. „Izvini, mama.“
„U redu je“, gorko se osmehnula Ana. „Slažem se sa tobom.“
Naredni dani su se stopili u mutni potok poziva, suza i razgovora. Sin je doleteo iz glavnog grada, vikao na oca telefonom, zalupio vratima i otišao. Prijatelji su zvali, nudeći pomoć, koju je Ana odbila. Svekrva je plakala i tražila da „razmisli“. Kao da je bilo o čemu da se razmišlja.
Aleksej je uzeo stvari kada Ana nije bila kod kuće. Kukavički. Kao i sve što je uradio poslednjih mesec dana.
Noću je pregledala fotografije. Njihovo venčanje. Rođenje njihove dece. Odmor u Turskoj. Nova godina sa roditeljima. Tražila je znake laži, nezadovoljstva, umora na njegovom licu. Ali videla je samo sreću. Da li je sve ovo zaista bilo lažno?
Najteže je bilo ne plakati na poslu. Ana je sedela u računovodstvu, gledala u monitor i nije videla brojeve. Njene kolege su šaputale. Neko je pokušavao da je uteši.
– Ana, hoćeš li da mu probušim gume? – predložila je Vera iz susednog odeljenja tokom ručka.
– Zašto? – Ana je premetala salatu viljuškom.
– Pa, da znaš! I moj je pokušao da me prevari. Skuvala sam mu šniclu sa laksativom, toliko je bilo loše da je živeo u toaletu nedelju dana.
Ana se prvi put posle nekoliko dana osmehnula.
– Hvala ti, Vera. Ali nekako ja… ne mogu.
– Ljuti se, Ana! Ljuti se! Ne možeš to da držiš u sebi.
Ali Ana nije bila ljuta. Osećala se prazno. Kao da su joj sva osećanja isisana, ostavljajući samo tup bol ispod rebara.
Uveče je ležala u krevetu i zurila u plafon. Telefon joj je zvonio na vaganje od poruka od prijatelja, ali nije htela da se javi. Njena ćerka je ušla u sobu i donela čaj, koji će se ohladiti netaknut.
– Mama, hajde da idemo u bioskop? Ili u park? – preklinjala je Marina.
– Ne danas, sunce.
– Onda barem jedi normalno!
Dani su se rastopili u monotoniju. Dom-posao-kuća. Izgubila je sedam kilograma. Šef ju je poslao na odmor – „da sredi živce“. Kao da se živci mogu popraviti.
Zvono je neočekivano glasno zazvonilo u tihom stanu. Ana je otvorila vrata i ugledala Alekseja. Izgledao je čudno – izgužvan, sa bradicom, u prljavoj košulji.
„Zdravo“, rekao je, prebacujući se s noge na nogu. „Mogu li ući?“
– Zašto?
– Da uzmem dokumenta i da razgovaramo.
Ana je slegnula ramenima i pomerila se u stranu.
– O čemu ima da se priča? Sve je rečeno.
Aleksej je ušao u kuhinju i seo na svoje uobičajeno mesto.
„Kako si?“ upitao je, gledajući njeno izmučeno lice.
– Divno. Jednostavno divno, – sela je preko puta. – Dokumenti su u ormaru, na gornjoj polici.
– Ana, ja…
– Nema potrebe. Stvarno, nema potrebe.
– Ali želim da objasnim!
– Šta ćeš objasniti? Da si se zaljubio? Već si mi rekao. Da ti je bilo dosadno sa mnom? Razumem. Da se tvoja… kako se zove?
– Violeta.
– Da je Violeta mlada i vesela? I ja to znam. Šta još?
Aleksej je protrljao lice dlanovima.
— Sve je komplikovanije nego što izgleda.
– Ne, jednostavnije je. Ti si izabrao. Ja sam prihvatio. A sada idi.
Ustao je, ali nije otišao. Oklevao je na vratima.
– Slušaj, imam problema sa stanom. Možda bi trebalo da živim ovde za sada? U dnevnoj sobi. Samo na par nedelja.
Ana se nasmejala. Glasno, histerično.
– Jesi li ozbiljan? Jesu li stvari išle kako treba između tebe i Violete?
Aleksej je pocrveneo.
– Samo privremene teškoće.
– Ne. Ne privremeno. Trajno. Više ne živiš ovde.
Kada su se vrata zatvorila za njim, Ana je iznenada osetila nešto novo. Ne bol, ne prazninu. Bes. Konačno, bes! Uzela je njegovu šolju sa stola i razbila je o zid.
– Mama? – Marina je izašla iz sobe. – Šta radiš?
„Ljuta sam“, odgovorila je Ana i neočekivano se osmehnula. „Samo sam ljuta.“
– Odlično! – zračila je ćerka. – Krajnje je vreme!
Sledećeg dana, Ana se probudila sa iznenadnom mišlju: „Mogu sve.“ Prvi put posle nekoliko nedelja, otišla je pod tuš sa entuzijazmom. Pogledala se u ogledalo – mršava, sa tamnim krugovima ispod očiju.
„Oh, pa ti si lepotica“, promrmljala je, gledajući svoj odraz.
Nije želela da sedi kod kuće. Pozvala je Veru.
— Pričala si mi o nekim masažama?
– Ana? Zašto zoveš ovako rano? – glas njene prijateljice je zvučao pospano.
– Izvini. Samo sam pomislio da se možda prijavim na ove tvoje kurseve.
– Ozbiljno? – Vera se odmah probudila. – Hajde! Za nedelju dana ima nova grupa!
Uveče je sin pozvao iz Beograda.
– Mama, kako si?
– Dobro je. Čak i odlično. Upisala sam se na kurseve masaže.
– Šta? – Nastala je pauza na liniji. – Masaža? Ti?
– Šta nije u redu? – Ana se nasmešila. – Oduvek sam želela da učim.
– Nikada nisi pričala o tome.
„Nisam pričala o mnogo čemu“, uzdahnula je. „Uvek sam prvo mislila na tebe, pa onda na sebe.“
„I postupio si ispravno“, sinovljev glas se ublažio. „Vreme je da razmisliš o sebi.“
Dve nedelje kasnije, Ana je prvi put izašla na sastanak. Njen bivši kolega Mihail je već dugo bio zainteresovan za nju, ali se ona uvek smejala tome. Sada je pristala da popije kafu.
„Izgledaš neverovatno“, rekao je dok je ulazila u kafić.
„Lažeš i ne crveniš“, osmehnula se Ana. „Ali je lepo.“
Razgovarali su dva sata. O filmovima, knjigama, putovanjima. Ni reči o prošlosti. Ni reči o Alekseju. Kada ju je Mihail otpratio kući i nespretno je poljubio u obraz, Ana je osetila nešto poput leptirića u stomaku.
„Je li to bio sastanak?“ upitala je Marina kada se njena majka vratila kući.
– Ne, šta to pričaš, – Ana se zbunila. – Samo kafa sa prijateljicom.
– Da, baš tako, – lukavo se osmehnula ćerka. – Oči ti sijaju.
Ana je upoznala Irinu na kursu masaže. Bila je njenih godina i takođe je prolazila kroz razvod.
„Mislila sam da je moj život završen“, rekla je Irina. „A onda sam shvatila: tek počinje.“
Aleksej se ponovo pojavio dva meseca kasnije. Pozvonio je na vrata kasno uveče. Izgledao je gore nego prošlog puta.
— Mogu li ući?
Ana ga je pustila unutra. U kuhinji je uključila kuvalo.
„Kako si?“ upitao je, gledajući je.
„U redu“, slegnula je ramenima. „A ti, sudeći po izgledu, ne baš.“
– Ana, ja… – oklevao je. – Napravio sam grešku.
Podigla je obrve.
– Stvarno? I šta ćemo sad?
„Sve je gotovo sa Viktorijom“, spustio je pogled. „Ona… nije ono što sam mislio.“
„Razumem“, Ana je stavila šolju ispred njega. „I šta sad?“
– Želim da se vratim.
Ana se nasmejala.
– Stvarno? Tek tako – otići, vratiti se? Šta ako se ponovo zaljubiš?
– Ne, Ana, – uzeo ju je za ruku. – To je bila neka vrsta zablude. Manipulisala me je, tražila novac, pravila scenu.
„Dakle, jesam li ja zgodno, tiho utočište?“ Ana joj je nežno oslobodila ruku. „Alternativni aerodrom?“
– Ne! Ti si moja porodica. Moj život. Nedostaje mi naš dom, moja deca. Nedostaješ mi.
Ana ga je pažljivo pogledala. Tražila je odjeke bola, ljubavi, čežnje u sebi. Ali nije ih našla.
„Znaš, ne nedostaješ mi“, rekla je tiho. „Nimalo.“
Aleksej ju je pogledao sa nepoverenjem.
– Šta to znači, ne nedostajem ti? Zajedno smo dvadeset pet godina.
„Bili smo“, ispravila ga je Ana. „Znaš, plakala sam svake noći prvog meseca. Mislila sam da ću umreti od bola. A onda…“ zamišljeno je okretala šolju. „Onda je nešto kliknulo.“
– Šta?
— Shvatila sam da konačno mogu da živim za sebe. Ne da se prilagođavam, ne da ugađam, ne da čekam odobrenje.
Aleksej je zbunjeno trepnuo.
– O čemu pričaš? Nikada ti nisam zabranio…
„Nisi mi branio“, složila se Ana. „Ali nisi ni podsticao. Sećaš se kada sam želela da otvorim svoj joga studio? A ti si rekao da je to hir. Ili kada sam sanjala da putujem po Indiji? Nazvao si to gubljenjem novca.“
– Ma hajde, ja samo…
— A sada idem na kurseve masaže. I joge. I planiram da idem u Indiju sa prijateljima u oktobru.
Aleksej je protrljao slepoočnice.
– Ana, sve su to emocije. Samo si uvređena.
Ana se nasmejala.
– Ne. Probudila sam se. Prvi put posle mnogo godina.
Ustala je i otišla do prozora. Grad se promenio za tri meseca – zelenilo je postalo gušće, pojavili su se novi znaci. Ili je možda ona počela da primećuje više?
„Promenila si se“, tiho reče Aleksej.
„Da“, jednostavno je odgovorila.
– I nema nam puta nazad?
Ana se okrenula ka njemu.
– Da li stvarno želiš ovo? Ili se samo plašiš usamljenosti?
Aleksej je spustio pogled.
– Ne znam. Verovatno oboje.
Ana je sela pored njega, gledajući ga u oči prvi put te večeri.
„Više se ne ljutim na tebe“, rekla je. „Čak sam ti na neki način i zahvalna. Dao si mi priliku da upoznam pravu sebe.“
– I da li ti se sviđa ono što si naučila?
– Veoma, – osmehnula se. – Ispostavilo se da sam jaka. I zanimljiva. I mogu biti srećna bez tebe.
Ćutali su. Sa ulice su se čuli glasovi, smeh i sirene automobila. Život je tekao dalje.
„Dakle, razvod?“ upitao je konačno.
– Da. Razvod.
Klimnuo je glavom, završio čaj i ustao.
– Razumem. I poštujem tvoju odluku.
Na vratima se okrenuo.
– Znaš, stvarno si se promenila. Postala si… svetlija? I srećna sam zbog tebe. Stvarno.
Kada su se vrata zatvorila za njim, Ana nije počela da plače. Sipala je sebi piće, uključila svoju omiljenu muziku i sela na balkon. Grad je svetlucao svetlima, topli letnji vazduh je mirisao na cveće i kišu.
Telefon je zazvonio – poruka od Mihaila: „Ideš li sutra u bioskop?“
Ana se osmehnula i otkucala „Da“.
Ujutru se probudila od telefonskog poziva. Marina.
– Mama, kako si?
„Divno“, iskreno je odgovorila Ana.
„Znam da je tata došao juče“, glas ćerke je zvučao oprezno. „Pozvao me je kasnije.“
– I šta je rekao?
– Da si odbila da mu se vratiš. Je li to istina?
– Da.
Nastala je pauza na liniji.
– I ti… jesi li u redu sa ovim?
– Više nego, – Ana se protegnu i ustade iz kreveta. – Znaš, mislim da sam tek sada shvatila ko sam. I sviđa mi se ova žena.
„I meni“, tiho reče Marina. „Mnogo mi se sviđa.“
Uveče je Ana sedela u bioskopu sa Mihailom. On ju je plašljivo uzeo za ruku. Ona se nije odvojila.
„Znaš“, šapnuo je u mraku sobe, „ti si najlepša žena koju poznajem.“
„Ne preteruj“, osmehnula se Ana.
„Nimalo“, stisnuo joj je ruku. „Sijaš iznutra.“
I odjednom je Ana shvatila – to je to. Ona zaista blista. Jer je konačno pronašla sebe. Ne „Aleksejevu ženu“, ne „Marinu i Dimitrovu mamu“, već jednostavno – Anu.
Ženu koja voli jogu, sanja o putovanjima i sada sigurno zna: njen život tek počinje. I biće to prokleto zanimljiv život.
(Stil)