Srednji vek asocijacija je na mnoge misterije, nerazjašnjene događaje, neispričane potpune istine, nezamislive legende koje se vekovima prenose sa generacije na generaciju i u određenim verzijama žive besmrtno.
Za mnoge ponekad ni sami istoričari nisu sigurni u kojoj meri su, zapravo, narodna predanja proizišla iz mašte, a koliko izmenjene priče zasnovane na realnim događajima.
Počeci jedne takve sežu čak u 12. vek, a ime joj je: „Zelna deca iz Vulpita“.
Priča o deci iz Vulpita je najveća srednjovekovna nerazjašnjena misterija. Da otkriju da li je posredi poptuna legenda ili je priča imala uporište u „živoj ljudskoj priči“, pokušavaju čak i istoričari.
A ono što skoro ceo milenijum zbunjuje stručnjake, ali i svetsku javnost koja se interesuje za ovaj događaj jesu pitanja – da li zaista postoji mogućnost da su deca imala zelenu kožu i da li su mogla živeti i preživeti pod zemljom – kako su tvrdila?
A njihova priča počinje istim rečima kojima smo se ‘uvlačili’ u čuvene bajke: „Nekada davno..“.
U 12. veku, dvoje čudne dece stiglo je u malo englesko selo po imenu Vulpit. Dečak i devojčica govorili su nepoznati jezik, nosili su čudnu odeću i, što je najfascinantnije, imali su zelenu kožu.
U Englesku stigli iz „zemlje večnog mraka“
U ovom razdoblju Engleska je bila nestabilna, a život ljudi nadasve neuredan i neuređen.
Vek pre toga, 1066. godine, Vilijam Osvajač je pobedom kod Hestingsa preuzeo kraljevstvo, koje je već patilo od sukcesije, ali i krizom zahvaćenih državnih i društvenih uređenja.
U ovo vreme previranja pomenuti nepoznati dečak i devojčica zalutali su u selo Vulpit, smešteno u brdima Safolka.
Njihova pojava zaprepastila je meštane. Zelena koža, nesvakidašnja odeća; nisu govorili engleski, francuski ili latinski.
Seljani su pokušali da ih nahrane, ali bi odbijali hranu. Jeli su samo sirovi pasulj. Kada je brigu o njima preuzeo lokalni vitez, poznat kao ser Ričard de Kaln, postepeno su počeli da menjaju navike.
I kako se njihova ishrana promenila, tako se promenila i boja kože, pa im je ten (opet) bio kao i većini bele rase.
Međutim, kako legenda kaže, dečak se razboleo i umro. Devojka je preživela i nastavila da živi i radi u viteškom domaćinstvu. Krštena je i dobila ime Agnes.
Pripoveda se i da je Agnes naučila engleski, pa otkrila misteriju svog porekla i dolaska u ovo englesko selo. Tvrdila je da potiče iz Zemlje Svetog Martina – „mesta večnog sumraka koje je duboko pod zemljom“.
„Sunce nikada nije sijalo u Zemlji Svetog Martina, ali je reka tekla kroz njihov podzemni dom“, kaže legenda.
Pratili stado i zvuk zvona, pa iz pećine stigli u Volpit
Agnes je objasnila da su ona i njen brat čuvali stado svog oca kada su naišli na pećinu. Ušavši u pećinu, dugo su lutali kroz tamu dok, prateći zvuk zvona, nisu izašli na drugu stranu, ušavši u jarku sunčevu svetlost, koja ih je iznenadila.
Tada su se našli u jarku, koji su lokalci iskopali da uhvate vukove (po ovim jamama je i selo dobilo ime). Tada su ih našli žeteoci, nakon što su čuli njihov plač.
Ona se kasnije udala za plemića Ričarda Bara, koji je služio kralju Henriju II kao sudija i ambasador, a nakon toga gubi joj se svaki trag.
Teorije istoričara o dolasku zelene dece i njihovoj boji kože
Nekoliko autora dalo je svoju verziju ove intrigantne priče i pokušalo da odgonetne misteriju i mitske elemente prevede u realan kontekst:
Ralf od Kogešala, katolički sveštenik, Vilijam od Njuburga, član Avgustinskog reda, Vilijam Kamden, engleski antikvar, i biskup Fransis Godvin, istoričar i pisac fantastike.
Njegov kolega Džefri Džerom Koen veruje da priča simbolizuje borbu između različitih etničkih grupa u Engleskoj tokom srednjeg veka.
Inače, „Zemlja Svetog Martina“ nikada nije postojala u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Ipak, kako je u to vreme svaki kapetan broda davao svoje ime manjim ostrvima koja prvi otkrije, možda je neko ostrvce blizu Engleske ili Irske tada nazivano tim imenom.
Pojedini istoričari ne vide ovde nikakvu tajnu, već tvrde da se zapravo radi o deci doseljenika, Flamanaca (naroda germanskog porekla, katolika, koji i danas žive u Belgiji).
To bi objasnilo nepoznat jezik kojim su deca govorila. Takođe, severna Evropa je dosta hladnija, što objašnjava manje sunca.
Bilo je nekoliko talasa imigracije Flamanaca u Englesku. Prvi se desio 1066. godine invazijom Vilijama Osvajača. Naime, njegova kraljica bila je Matilda od Flandrije.
U 12. veku je došlo više flamanskih migranata, koji su bežali od ekoloških katastrofa i prenaseljenosti. Henri I im je poželeo dobrodošlicu u Englesku, poklonivši im zemlju u Pembrokširu.
Odatle su se raširili po Engleskoj. Međutim, Henri II je počeo da ih progoni 1154. godine, verujući da oni unose pometnju u englesku trgovinu.
Neki, pak, smatraju da je reč o potomcima irskih doseljenika naseljenih u oblasti Fornam, koju je crkva nazivala „predeo oca Martina“.
Fornam Sent Martin nalazi se, inače, nedaleko od Vulpita. To je mesto pobune protiv Henrija II, koja je trajala od 1173. do 1174.
U bitku se uključilo hiljade flamanskih plaćenika, pa zato određeni istoričari veruju da su deca Vulpita mogla biti flamanski imigranti koji su pobegli u šumu ili lokalne pećine.
Ako je flamanska zajednica bila zaštićena pod zemljom od snaga Henrija II, istoričari sugerišu da nisu imali pristup hrani, ali ni sunčevoj svetlosti.
Dečji opisi reke i večnog sumraka mogli bi biti prostrani pećinski sistemi i sva je prilika da su se religija, mitologija i istorijske činjenice spojile u čudesnu bajku.
Objašnjene za zelenu kožu neki nalaze u hlorozi, medicinskom stanju koje izaziva hroničan nedostatak vitamina (zvano i „zelenika“ ili „zelena bolest“).
Bajka o „Ivici i Marici“ zasnovana na zelenoj deci?
Priča je, inače, prvi put štampana sredinom 19. veka. U to vreme, „Bajka o zelenoj deci“ bila je poznata i u Francuskoj i Nemačkoj, a možda su i braća Grim „Ivicu i Maricu“ delimično zasnovala na njoj.
Danas se na ulazu u Vulpit nalazi metalni znak s dvoje dece i vukom zaštitnikom iznad njih.
(Žena)