Tragična sudbina najmlađeg srpskog vojnika, koji je sa osam godina otišao u Veliki rat, nakon što su mu austrougarski vojnici ispobili celu porodicu. Njegova priča ilustruje razarajući uticaj rata i težinu života srpskog naroda.
Bezbrižno detinjstvo nije imao. Postao je vojnik sa osam godina, kada više i nije imao mnogo izbora. U to vreme već je bio siroče. Na početku Prvog svetskog rata, Austrougari su mu ubili celu porodicu.
O tome je svedočio istoričar Petar Panić.
„Momčilo Gavrić rođen je 1906. godine u selu Trbušnica, kod Loznice. Kada je otpočeo Prvi svetski rat, prema frontu na Drini dejstvovala je austrougarska 42. domobranska pešadijska divizija, poznata i kao Vražja divizija. Pripadnici te divizije, mobilisane na prostoru BiH i Hrvatske, činili su stravične zločine nad stanovništvom zapadne Srbije. Čitavu porodicu Momčila Gavrića – roditelje i sedmoro braće i sestara, pobili su pripadnici te divizije. Pokolj je bio toliko surov da je poklana i sva stoka. On je čudom preživeo, jer ga je otac poslao po zapregu kod strica. Kada se vratio i ugledao pobijene članove porodice, uputio se prema Gučevu.
Tamo je pronašao Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i priključio se toj jedinici. Istoga dana imao je i svoje prvo ratno iskustvo, kada je, kao izvidnica puka, bombama napao austrougarske položaje i svetio svoje najmilije. Dopušteno mu je čak da puca iz topa, radi osvete svoje porodice.
Sudbina Momčila Gavrića najjasnije ilustruje veliko stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.
„Svakako da tragična sudbina najmlađeg kaplara srpske vojske podstiče na razmišljanje i ilustruje tragične dane srpske istorije, međutim, ukupno uzevši, ceo Prvi svetski rat je ilustracija bezgranične žrtve za slobodu koju je podneo jedan narod, od dečaka do starca“, objašnjava Panić.
A taj dečak je bio i Momčilo Gavrić.
O svemu što se događalo njegovom ocu Momčilu Gavriću, sin Branislav saznaje kada je imao onoliko godina koliko i tata kada je pošao u rat. Za portal 24.sedam je rekao:
„Moj otac je bio pravi Srbin, voleo je svoju zemlju i svoj narod i uvek je govorio: „Zapamtite, deco, ovu jednu zemlju imate i volite je.“ U vreme kada sam imao devet godina pričao mi je o Prvom svetskom ratu. Govorio mi je da je on sa osam godina imao čin kaplara, a sa 11 podnarednika. To je za mene bilo neshvatljivo, jer sam u osnovnoj školi učio o Mirku i Slavku i Titu. Samo to sam znao. Nisam ni znao da je bio Prvi svetski rat.“
Posle šest godina provedenih u ratu, Momčila su 1930. godine u 24 godini pozvali da služi vojni rok. Apsurd i nepravda za najmlađeg srpskog heroja rata.
Momčilo Gavrić je, i pored svih zasluga u Prvom svetskom ratu, morao da „dosluži“ vojsku nove države. Priča se da se oficir hrvatske nacionalnosti izdrao na Gavrića jer mu nije verovao da je vojsku već služio i da je nosilac Albanske spomenice. Kako nije želeo da napiše „priznanje“ da nije služio vojsku, odslužio je dva i po meseca u vojnom zatvoru, otkriva nam istoričar Panić.
Treba naglasiti da je u Drugom svetskom ratu Momčilo bio zatočenik zloglasnog logora „Banjica“, te da je odatle spasen intervencijom Dragog Jovanovića i Boška Bećarevića, a na samom kraju rata komunisti su ga kao saradnika okupatora predali na streljanje. Streljanja ga je spasao jedan partizanski major koji je ipak znao ko je Momčilo Gavrić.
O tome nikada nije želeo da govori, kaže Branislav Gavrić.
„On nije voleo da priča o nedaćama koje su ga zadesile i dugo o tome i nije govorio, čak ni meni ni mom bratu, a ni majci nije hteo da kaže šta je sve doživeo. I kada je doživeo da ga izvedu pred streljački stroj. Sećamo se samo da su došli po njega i odveli ga. Nikada nije rekao gde je bio i šta je preživeo. Odbijao je da priča o tome.“
Postoji podatak da mu se sa izrazima divljenja obratio general Lepardije, rekavši da bi, da je francuski vojnik, imao spomenik na Jelisejskim poljima. Momčilo Gavrić je, pored mnogobrojnih srpskih, nosilac i francuskog odlikovanja, koje mu je 1985. uručio francuski predsednik Fransoa Miteran.
„Čini mi se da je podvig mladog Momčila privlačio više pažnje stranaca nego našeg naroda“, zaključuje istoričar Petar Panić.
(Stil)