Najmanja crkva na svetu je u Srbiji se nalazi nadomak Novog Pazara
Dobrih pola sata hoda, u zimskim uslovima i više, potrebno je do jedinstvene građevine na ovim prostorima. Nadomak Novog Pazara, sakrivena u bespuću planine Golije, nalazi se crkva Svete Marine, poznata i po imenu Marinica.
Udaljena je od regionalnog puta Novi Pazar – Sjenica 7 kilometara, od kojih se poslednja dva moraju prepešačiti.
Crkva je smeštena na proplanku, na brdu sa kog se širi najlepši pogled ka vrhovima Golije i Kopaonika, ali i dolini Raške. Reč je o najvišoj tački sela Dojinoviće.
Ono što je izdvaja od drugih crkvenih zdanja u Srbiji je njena veličina. Mnogi je smatraju najmanjom crkvom na Balkanu. Međutim, prema nekim podacima najmanja je i na čitavom svetu. U nju mogu ući samo tri čoveka.
Dimenzije zdanja su 4,02 x 2,62 metra, a visoka je samo 180 centimetra. Od ulaznih vrata do oltara razdaljina je svega 1,5 metar, vrata su vrlo niska i uska, pa i kada tih troje ljudi koji uđu unutra istovremeno, zapravo je velika „gužva“ i jedva da mogu da se okrenu. Zbog širine zidova unutrašnjost je samo 2,50 x 1,20 metara.
Crkva je veoma proste arhitekture. U potpunosti je izgrađena od kamena. On je uzet iz majdana, koji se nalazi nedaleko, a koristi se i danas. Oltar se završava trokrakim delom, ali je unutrašnjost polukružnog svoda. Sam svod crkve je nizak. Postoji samo jedan minijaturni prozor.
U unutrašnjem delu dominiraju ornamenti i mozaici, ali i freskopis. Veruje se da je freskopisana par decenija nakon gradnje. Nema celih kompozicija i detalja, kao što je u manastirima koji su smešteni nedaleko od nje, poput Sopoćana. Reč je o takozvanim medaljonima, odnosno o glavama i poprsjima.
Ova crkva je pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja.
Marinica pripada spomeničkoj celini Sopoćanske okoline, a freske se smatraju dragocenim i veoma retkim. Dominiraju freske Hrista i Presvete Bogorodice.
Zbog njene neobične veličine rasprostranjeno je i verovanje da je Marinica sa neba „sletela“ na Goliju.
A, legenda kaže da je crkva nastala za jednu noć. Tadašnji aga je odobrio pravoslavnim vernicima gradnju crkve, ali pod određenim uslovima. Jedan od njih bio je da u nju ne može da stane više od troje ljudi.
Meštani su se organizovali i iz obližnjeg majdana doneli kamen i crkvu sazidali za samo nekoliko sati. Prema toj legendi sagradila je porodica Smudić, koja se kasnije odselila u selo Ljuljac, na drugoj strani Golije.
Okuplja vernike na Ognjenu Mariju
Crkva je izgrađena u prvoj deceniji 17. veka. Veoma je važna, jer okuplja verni narod u vreme praznika, posebno na hramovnu slavu, na dan Ognjene Marije (30.jul), koja je veoma poštovana u ovom kraju.
Bitno je i mesto gde je ona izgrađena. Verski objekti su se uvek gradili da budu ljudima „u očima“, a ne negde sa strane, neprimetni.
„Ono što je najsvetije i najvažnije treba se uvek naći na najlepšem i najuočljivijem mestu“, objašnjavaju sveštenici.
Oni ovde dolaze nekoliko puta godišnje. Tada se za praznike okupe i vernici, ali najviše ih je na dan Ognjene Marije. Tada stignu i oni koji su se odselili pre više decenija u inostranstvo , tražeći bolji život od gorštačkog, koji su imali na obroncima planine Golije.
Liturgija se služi uglavnom ispred crkve, jedino u slučaju kiše sveštenici su unutra. Tada su ispred oltara sveštenik, pojac i najviše dvoje vernika, ostali, ipak, moraju da ostanu ispred. Turisti ovde retko navrate.
Zaštitnica žena
Sveta velikomučenica Marina je živela u 3.veku. Trudila se da ugodi Bogu svojim načinom života. Poštuje se kao borac za hrišćansku veru i zaštitnica je žena.
Običaj je da se na ovaj praznik (crveno slovo), ne rade nikakvi poslovi, a posebno radovi na polju. Veruje se da ako se na njen praznik radi, posao će krenuti po zlu.
U narodu je ostalo da je Ognjena Marija sestra Svetog Ilije koji kažnjava gromom, pa i ona spada u „ognjevite“ svece.
Zavod za zaštitu spomenika kulture rekonstruisao je crkvu posvećenu njoj u selu Dojinoviće davne 1967. godine. Pre deceniju ipo ona je prepokrivena. Ostalo je da se obavi restauracija fresaka.
(Espreso/B92)