Ibrahim je bio najluđi turski sultan u istoriji, a ono što je on radio je jezivo.
U istoriji ima takvih ličnosti da se o njima pisala izmišljena priča i svi su u to verovali. Sultan Ibrahim, koji je vladao Otomanskim carstvom od 1640. do 1648. godine, jedan je od ovih likova. Čak i udžbenici opisuju ovog sultana kao Deli Ibrahima, ili Ibrahima Ludog.
Iako Ibrahim u mladosti nije stekao dobro obrazovanje, sam se školovao nakon stupanja na presto. Mišljenja koja je izneo u zvaničnim dokumentima i njegovi razumni odgovori onima koji su ga krivili nakon što je svrgnut sa trona nisu ono što bi se očekivalo od nekoga sa mentalnim poremećajem. Stotine komada njegovih rukom pisanih prepiski koje su preživele do danas to potvrđuju.
Ibrahim je odgovarao za sve što se dogodilo i suočio se sa strašnom zaverom; prvo izgubivši presto, a potom i život. Ovaj incident, u kojem je sultan nepravedno uništen, predstavlja jednu od najznačajnijih stranica istorije.
Ne treba nam sultanat!
Sultan Ibrahim je bio najmlađi od tri sina sultana Ahmeda I koji su se popeli na presto, a majka mu je bila Mahpejker Kesem Sultan. Jednog od njegove braće, sultana Osmana II, vojnici su svrgli s prestola i zadavili na smrt; njegov stric sultan Mustafa I je dva puta svrgnut sa prestola. Život u takvim uslovima, u stalnom strahu od gubitka života, mogao je negativno uticati na njegovu psihologiju.
Ibrahim je stupio na presto sa 25 godina 1640. godine, u vreme kada je još trajao teror zbog pobuna u Anadoliji i vojnih udara u Istanbulu. Bio je 18. osmanski sultan i 83. halifa. Glasine da je sultan Murad IV naredio pogubljenje svog brata Ibrahima u njegovim poslednjim danima nisu tačne. Naprotiv, Murad je pre smrti potražio svog brata, zaveštao mu zadatak da zaštiti narod i popravio se.
Kada su mu preneli smrt sultana Murata IV, Ibrahim nije želeo da veruje vestima. Uveren da ga brat iskušava, rekao je: „Neka Bog da dugo vladanje našem sultanu. Ne treba nam sultanat!“ Pristao je da preuzme presto tek pošto mu je pokazano telo njegovog brata.
Nakon što je obukao turban drugog kalifa Omara ibn al-Hattaba koji je doveden iz Odaje blagoslovenog ogrtača proroka Muhameda, Ibrahim je seo na tron i molio se: „O Bože! ti usrećuješ moj narod u dane moje vladavine i činiš da smo oboje zadovoljni jedni drugima!“
U tom periodu je u haremima postojao deo koji se zvao „kafesa“ — koji je predstavljao zatvor za naslednike prestola. Unutar njegovih zidova osmanski prinčevi su držani pod prismotrom i nije im bilo dozvoljeno da izađu. Kao mladić, ovde je zatvoren i Ibrahim. Istorijski izvori navode da dok je bio tu zatvoren, u kombinaciji sa stresom koji je doživeo prilikom pogubljenja dvojice braće, Ibrahim doživeo mentalni slom.
Prvi znaci da sa Ibrahimom nije baš sve kao što treba
Prolazili su meseci, a činilo se da Ibrahim daje sve od sebe da svom narodu bude što bolji vladar. Ali, njegovo zdravlje je počelo da slabi, pojavile su se jake glavobolje i napadi fizičke slabosti. Većina današnjih načnika smatra da su ovo bili prvi simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja zbog svega s čime se suočavao tokom odrastanja.
Kako su godine prolazile „dobri sultan Ibrahim“ postajo je sve nestabilniji. Zbog toga je sultanija Kosem smislila da svom sinu okupira pažnju haremom! Na kraju krajeva, bio mu je potreban i naslednik, što se ubrzo i desilo. Ali ono na šta niko nije računao je činjenica da je Ibrahim imao nezasiti apetit za žene.
Ibrahim je bio opsednut haremom (sakupljao je knjige s opisima različitih poza) i većinu novca iz državne kase trošio je na opremanje istog. Tokom njegove vladavine, carski harem je dostigao neviđene razmere luksuza. Žene su imale najmirišljavije parfeme, najfiniji tekstil i najskuplji nakit. Ipak, njegova najveća opsesija — koja mu je u Francuskoj donela nadimak „Le Fou de Fourrures“ — ticala se krzna.
Ibrahim je imao na stotine robinja u haremu, a ono što je njega najviše uzbuđivalo bile su punije žene i – one koje nije mogao da ima. Jednom prilikom, navodno se zaljubio u lepu muftijinu ćerku i od verskog vođe zatražio njenu ruku. Muftija je znao kakav je Ibrahim čovek, i odbio ga je. I pored silnih zastrašujućih pričao koje su dolazile iz harema, muftija nije mogao ni da pretpostavi da će mu sultan kidnapovati ćerku, a onda, nakon nekoliko dana iživljavanja – vratiti.
Nakon ljubomorne svađe sa ženom, sultanijom Turhan Hatidže, Ibrahim joj je iz naručja preoteo zajedničkog sina Mehmeda i dečaku pretio nožem. Posekao ga je, a onda bacio u bazen. Jedan od slugu odmah je skočio i spasao mladog princa, ali se dečak jedva oporavio od ovog incidenta.
Turhan Hatidže sultanija, važila je za jedinu koja je uspevala da smiri njegove, sve češće, izlive besa. U trenutku ludila dao je da se udavi svih 280 članica svog harema jer je čuo priču da je u harem kročio drugi muškarac.
Dete sa Srpkinjom
Godine 1642. Ibrahim je dobio sina Sulejamna sa Srpkinjom Katarinom, kasnije Salihom Dilašub sultanijom.
Princ Sulejman nije imao srećnu mladost i odrastanje. Njegov stariji brat Mehmed IV je došao na vlast dok su obojica bili deca, a nakon što je njihov otac utamničen i pogubljen. Da stvar bude komplikovanija, vladavina njegovog brata je bila druga najduža u istoriji Osmanskog carstva.
Sve vreme ili preciznije rečeno u vremenskom intervalu od 46 godina – Sulejman je proveo u kafesi poput svog oca Ibrahima, za kog mnogi veruju da je tu i izgubio razum. Ovo je u stvari bio zatvor za prinčeve i potencijalne pretendente na presto, koji se nalazio u okviru harema Topkapi palate.
Ibrahim je zadavljen 18. avgusta 1648. godine ispred svoje palate. Time je postao tek treći sultan u istoriji Osmanskog carstva koji je ubijen.
(Stil)